Рођени Београђанин

У кући Петровића, на Вождовцу, прошлог четвртка славио се пети рођендан унука Павла. Веселој атмосфери допринело је и добро расположење нас двадесетак званица, што најближе родбине, што пријатеља те породице. Кад су се испиле здравице и изрекле честитке, свако је нашао друштванце у којем се о нечем наизглед занимљивом причало.

Ишао сам из собе у собу са чашом у руци. Тражио сам домаћина, мог другара Филипа, да дрмнемо још по једну за здравље и дуг живот његовог унука, па да бежим кући. Пођох према соби из које је допирао жамор. Тамо се очигледно, закључих по повишеном тону гласова, водила жустра расправа. Банку је држала Бранка, Филипова ћерка и мајка малог Павла. Нисам знао о чему је тако ватрено говорила и коме су те запаљиве речи биле упућене. Тек кад им се придружих, угледах Филиповог кума Станишу како помно слуша Бранку, не показујући да је много узрујан тиме што му се она уносила у лице.

– Све ово што говорим не односи се на вас лично, али ме боли да о томе нико не жели ништа да каже. Ми, рођени Београђани, угрожена смо врста у овом граду. Као да смо пали са Марса. Ако нас расељавају из центра, доделе нам стан на далекој периферији. На листи за запослење увек смо при дну, без обзира на квалификације. Увек има неко пречи ко наводно издржава породицу. Колико пута су ми говорили, кад сам тражила посао, да је мени лакше, да могу да чекам, јер живим са родитељима, нећу остати гладна и бити на улици. То су били као неки казнени поени у бодовању – није престајала да меље Бранка коју је очигледно нешто тешко притискало.

Станиша је, заваљен у фотељи, спокојно гледао у њу лагано вртећи, изнад укрштених шака, палчеве у круг.

– Београд припада свима који у њему живе и који га воле – сталожено рече Станиша.

– Да, али у њему немају сви иста права. Чини ми се да су они који нису рођени у Београду, већ су дошли овде да студирају или да раде, па су ту и остали, све најбоље за себе приграбили. Ми, рођени Београђани, као да немамо везе у предузећима и надлештвима, а они из унутрашњости одмах постају шефови и директори, добијају раскошне станове, граде виле на Сењаку и Дедињу. Мајстори су за лактање... – не доврши мисао Бранка, јер се у разговор умеша Филип коме је све то било смешно.

– Као да није моја ћерка. Не знам ко јој је напунио главу том догмом "рођени Београђанин", кад смо стотинама пута причали шта су све људи из провинције, сиромашни и жељни знања, морали да преживе да би дошли до парчета хлеба, па, хајде, и до шефовског места. Бранки сам више пута набрајао и шта су конкретно допринели такви "дођоши", како их она назива, у политици, науци, култури, просвети, уопште процвату Београда. Али, она као да неће о томе ништа да чује – покуша Филип да умири своју ћерку.

Кад год се негде поведе оваква врста разговора, увек потражим изговор да некуда збришем. Јер, милион пута сам се уверио да такве расправе никуд не воде, никаквом добром завршетку, већ  само доносе мржњу, неспокој и кваре односе међу људима. Овај разговор потврђује и истинитост мишљења једног мудрог човека да незадовољни људи за све своје невоље и нерешиве проблеме кривца увек траже у другима. Почне се са подсмехом и мржњом према другим народима, затим према другим религијама, онда људима из одређеног краја земље, следи нетрпељивост према туђем наречју, затим се та одбојност пренесе на део града у којем живиш, на даљу родбину, да би се све завршило на вербалном, а некада и физичком обрачуну са пријатељима, браћом, сестрама, па и са родитељима.

– Толико вас је у Београду да хоћете да нас угушите. Погледајте само колико их је сахрањено на Новом гробљу, све некакви ослободиоци, великани, а нас рођене Београђане морају да укопавају на Лешћу и Орловачи, богу иза ногу... – настави Бранка, као да није ни чула оно шта је њен отац рекао.

Зато сад он устаде са столице и наднесе се над њом. Инстинктивно устадох и ја, плашећи се да се не деси нешто ружно.

– Не заборави, ћерко, да и ја припадам тим људима које си толико испљувала у последњих десетак минута. Ја сам "од Ниш" и твојој мами, иако је, како ти кажеш, рођена Београђанка, није сметало да се уда за мене и добијемо тебе, коју толико волимо – каза Филип и приђе Бранки с леђа, чврсто је загрли и пољуби у косу. Паде ми камен са срца. Убрзо се и у тој соби врати слављеничка атмосфера.

Прекјуче ме на улици заустави човек кога познајем најмање двадесет година. И, нећете веровати, један од оних који стално истичу да су рођени Београђани. Кад је реч о њему у то сам сумњао, али никад нисам пожелео да му то и кажем. Показивао ми је некакве новине које су објавиле питања на која је тражио одговоре на услужним телефонима 988 и 9812. Каже, како сме да се објављује без његове сагласности то што је он изрекао у телефонску слушалицу. Гледам у човека и не знам о чему он то булазни.

Он ми показује, наводно, своја питања која беше у новинама подвукао: "Који је позивни за Београд, када се зове од тамо негде", "Да ли је исти позивни за Славију и Нови Београд", "Да ли у Београду постоји Вагиналистичка црква", "Како могу послати смртоносни телеграм", "Молим вас пензијско на инвалидској коси"...

Искористих ову прилику да га упитам да ли је он заиста рођен у Београду. Он поче трт-мрт, овамо, онамо, и на крају ми призна да је родом из Горње Шаторње, у Шумадији, али да изјашњавањем да је рођени Београђанин жели да пружи подршку својим угроженим колегама у предузећу. Упитах га да ли зна где се налази Хаџипоповац, па ако одговори на то питање, ја ћу му доделити звање "рођеног Београђанина".