Rođeni Beograđanin

U kući Petrovića, na Voždovcu, prošlog četvrtka slavio se peti rođendan unuka Pavla. Veseloj atmosferi doprinelo je i dobro raspoloženje nas dvadesetak zvanica, što najbliže rodbine, što prijatelja te porodice. Kad su se ispile zdravice i izrekle čestitke, svako je našao društvance u kojem se o nečem naizgled zanimljivom pričalo.

Išao sam iz sobe u sobu sa čašom u ruci. Tražio sam domaćina, mog drugara Filipa, da drmnemo još po jednu za zdravlje i dug život njegovog unuka, pa da bežim kući. Pođoh prema sobi iz koje je dopirao žamor. Tamo se očigledno, zaključih po povišenom tonu glasova, vodila žustra rasprava. Banku je držala Branka, Filipova ćerka i majka malog Pavla. Nisam znao o čemu je tako vatreno govorila i kome su te zapaljive reči bile upućene. Tek kad im se pridružih, ugledah Filipovog kuma Stanišu kako pomno sluša Branku, ne pokazujući da je mnogo uzrujan time što mu se ona unosila u lice.

– Sve ovo što govorim ne odnosi se na vas lično, ali me boli da o tome niko ne želi ništa da kaže. Mi, rođeni Beograđani, ugrožena smo vrsta u ovom gradu. Kao da smo pali sa Marsa. Ako nas raseljavaju iz centra, dodele nam stan na dalekoj periferiji. Na listi za zaposlenje uvek smo pri dnu, bez obzira na kvalifikacije. Uvek ima neko preči ko navodno izdržava porodicu. Koliko puta su mi govorili, kad sam tražila posao, da je meni lakše, da mogu da čekam, jer živim sa roditeljima, neću ostati gladna i biti na ulici. To su bili kao neki kazneni poeni u bodovanju – nije prestajala da melje Branka koju je očigledno nešto teško pritiskalo.

Staniša je, zavaljen u fotelji, spokojno gledao u nju lagano vrteći, iznad ukrštenih šaka, palčeve u krug.

– Beograd pripada svima koji u njemu žive i koji ga vole – staloženo reče Staniša.

– Da, ali u njemu nemaju svi ista prava. Čini mi se da su oni koji nisu rođeni u Beogradu, već su došli ovde da studiraju ili da rade, pa su tu i ostali, sve najbolje za sebe prigrabili. Mi, rođeni Beograđani, kao da nemamo veze u preduzećima i nadleštvima, a oni iz unutrašnjosti odmah postaju šefovi i direktori, dobijaju raskošne stanove, grade vile na Senjaku i Dedinju. Majstori su za laktanje... – ne dovrši misao Branka, jer se u razgovor umeša Filip kome je sve to bilo smešno.

– Kao da nije moja ćerka. Ne znam ko joj je napunio glavu tom dogmom "rođeni Beograđanin", kad smo stotinama puta pričali šta su sve ljudi iz provincije, siromašni i željni znanja, morali da prežive da bi došli do parčeta hleba, pa, hajde, i do šefovskog mesta. Branki sam više puta nabrajao i šta su konkretno doprineli takvi "dođoši", kako ih ona naziva, u politici, nauci, kulturi, prosveti, uopšte procvatu Beograda. Ali, ona kao da neće o tome ništa da čuje – pokuša Filip da umiri svoju ćerku.

Kad god se negde povede ovakva vrsta razgovora, uvek potražim izgovor da nekuda zbrišem. Jer, milion puta sam se uverio da takve rasprave nikud ne vode, nikakvom dobrom završetku, već  samo donose mržnju, nespokoj i kvare odnose među ljudima. Ovaj razgovor potvrđuje i istinitost mišljenja jednog mudrog čoveka da nezadovoljni ljudi za sve svoje nevolje i nerešive probleme krivca uvek traže u drugima. Počne se sa podsmehom i mržnjom prema drugim narodima, zatim prema drugim religijama, onda ljudima iz određenog kraja zemlje, sledi netrpeljivost prema tuđem narečju, zatim se ta odbojnost prenese na deo grada u kojem živiš, na dalju rodbinu, da bi se sve završilo na verbalnom, a nekada i fizičkom obračunu sa prijateljima, braćom, sestrama, pa i sa roditeljima.

– Toliko vas je u Beogradu da hoćete da nas ugušite. Pogledajte samo koliko ih je sahranjeno na Novom groblju, sve nekakvi oslobodioci, velikani, a nas rođene Beograđane moraju da ukopavaju na Lešću i Orlovači, bogu iza nogu... – nastavi Branka, kao da nije ni čula ono šta je njen otac rekao.

Zato sad on ustade sa stolice i nadnese se nad njom. Instinktivno ustadoh i ja, plašeći se da se ne desi nešto ružno.

– Ne zaboravi, ćerko, da i ja pripadam tim ljudima koje si toliko ispljuvala u poslednjih desetak minuta. Ja sam "od Niš" i tvojoj mami, iako je, kako ti kažeš, rođena Beograđanka, nije smetalo da se uda za mene i dobijemo tebe, koju toliko volimo – kaza Filip i priđe Branki s leđa, čvrsto je zagrli i poljubi u kosu. Pade mi kamen sa srca. Ubrzo se i u toj sobi vrati slavljenička atmosfera.

Prekjuče me na ulici zaustavi čovek koga poznajem najmanje dvadeset godina. I, nećete verovati, jedan od onih koji stalno ističu da su rođeni Beograđani. Kad je reč o njemu u to sam sumnjao, ali nikad nisam poželeo da mu to i kažem. Pokazivao mi je nekakve novine koje su objavile pitanja na koja je tražio odgovore na uslužnim telefonima 988 i 9812. Kaže, kako sme da se objavljuje bez njegove saglasnosti to što je on izrekao u telefonsku slušalicu. Gledam u čoveka i ne znam o čemu on to bulazni.

On mi pokazuje, navodno, svoja pitanja koja beše u novinama podvukao: "Koji je pozivni za Beograd, kada se zove od tamo negde", "Da li je isti pozivni za Slaviju i Novi Beograd", "Da li u Beogradu postoji Vaginalistička crkva", "Kako mogu poslati smrtonosni telegram", "Molim vas penzijsko na invalidskoj kosi"...

Iskoristih ovu priliku da ga upitam da li je on zaista rođen u Beogradu. On poče trt-mrt, ovamo, onamo, i na kraju mi prizna da je rodom iz Gornje Šatornje, u Šumadiji, ali da izjašnjavanjem da je rođeni Beograđanin želi da pruži podršku svojim ugroženim kolegama u preduzeću. Upitah ga da li zna gde se nalazi Hadžipopovac, pa ako odgovori na to pitanje, ja ću mu dodeliti zvanje "rođenog Beograđanina".