Без духовитости нема графике

Моје нове графике су једноставне. Са духовитом идејом. И то ми је довољно. Не тражим велику, компликовану замисао. Некада је у тој једноставности бољи резултат. Без те мале духовитости коју негујем, нема графике, ни уметничког дела – каже Бранимир Карановић, чија је изложба, под називом „Фотографија и графика”, отворена недавно у Центру за графику и визуелна истраживања ФЛУ у Београду. Ова мања ретроспектива, која ће трајати до 9. новембра, сачињена је од петнаест дела и одржава се у оквиру обележавања осам деценија постојања ФЛУ, а поклапа се са уметниковим јубилејом – четири деценије рада.

Бранимир Карановић је ових дана добио награду за примењену уметност на актуелном „Салону у октобру”, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Од средине седамдесетих ствара препознатљиво уметничко дело у домену графичке уметности и фотографије и развија њихову везу. Важне награде пратиле су Карановићев опус. Разговор са уметником за „Политику” одвијао се у Галерији Графичког колектива, коју је давно са неколико колега основао Бранимиров отац, такође графичар Бошко Карановић.

– По вокацији сам фотограф и графичар. Моја графика је у ствари преведена фотографија у графичку технику. На актуелној изложби ћете видети неколико дела из 1976. и 1977. године, потом нека из деведесетих и сет листова из претходне две сезоне. Значајно ми је да покажем публици шта сада радим. Некада сам био везан за ФЛУ, нарочито током последипломских студија, где сам штампао графике и ту боравио због сито штампе, која почетком осамдесетих није била уважавана код нас. Дигитална штампа је данас тако поједностављена да свако може да је принта. Мада разлика постоји, јер зависи ко ради и шта ради. Није све у техници. Рецимо Дејвид Хокни слике прави цртањем мишем по таблету, уметници прихватају нове технике као изазов – истиче Карановић.

Теме које су нашег саговорника водиле током каријере дуге четири деценије биле су разноврсне:

– Радио сам у почетку актове. Касније су осим пејзажа моја инспирација постали нађени предмети, реди мејд уметност и серија највећа, последња, садржи мотиве два квадрата, као поређење између предмета и структура материјала, између природних и индустријских предмета. Данас радим једноставне ствари. Фотоапаратом тражим чисте ликовне вредности, а оне се могу наћи на пример на листу или кори дрвета и поредим их са нечим индустријски направљеним .

Критичари су често наводили да је Карановић у свом опусу трагао за скривеним лицем друштва. На питање да ли је још увек тако одговара:

– Јесте, као фотограф и фан бувље пијаце, снимао сам разне ствари које се препродају, које су биле иконе, а сада су заборављене. Ликови идола, великих личности, некада поштованих, данас су сувенири на улици. Негде се слажем са оним што видим, негде се наругам, анализирам контекст на лицу места. Биста Лењина уз баналне предмете на бувљој пијаци даје скривену везу и јавља се мој цинизам. И Броз се на гобленима и у бронзи појављује, израђен из љубави, а сада је у забораву. Веза прошлости и садашњости и веза међу људима је оно што ме занима. Правио сам и серије билборда, изборних плаката, интригирале су ме и интервенције на тим плакатима, доживљавао сам их као експресивну уметност.

О ставу према наградама Бранимир Карановић на крају каже:

– Прву награду сам добио пре 40 година, на Октобарском салону Београда и исте године признање Велики печат ГК. Ова два признања су највећа за ликовну уметност и увек сам говорио да сам их добио прерано. Тада је превладао страх од тога шта ће бити после, ако важне награде добијем одмах на почетку. Признања су уметницима значајна, као мотивација и једина сатисфакција. На прстима једне руке можете набројати људе који од своје уметности живе.