Bez duhovitosti nema grafike

Moje nove grafike su jednostavne. Sa duhovitom idejom. I to mi je dovoljno. Ne tražim veliku, komplikovanu zamisao. Nekada je u toj jednostavnosti bolji rezultat. Bez te male duhovitosti koju negujem, nema grafike, ni umetničkog dela – kaže Branimir Karanović, čija je izložba, pod nazivom „Fotografija i grafika”, otvorena nedavno u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja FLU u Beogradu. Ova manja retrospektiva, koja će trajati do 9. novembra, sačinjena je od petnaest dela i održava se u okviru obeležavanja osam decenija postojanja FLU, a poklapa se sa umetnikovim jubilejom – četiri decenije rada.

Branimir Karanović je ovih dana dobio nagradu za primenjenu umetnost na aktuelnom „Salonu u oktobru”, u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Od sredine sedamdesetih stvara prepoznatljivo umetničko delo u domenu grafičke umetnosti i fotografije i razvija njihovu vezu. Važne nagrade pratile su Karanovićev opus. Razgovor sa umetnikom za „Politiku” odvijao se u Galeriji Grafičkog kolektiva, koju je davno sa nekoliko kolega osnovao Branimirov otac, takođe grafičar Boško Karanović.

– Po vokaciji sam fotograf i grafičar. Moja grafika je u stvari prevedena fotografija u grafičku tehniku. Na aktuelnoj izložbi ćete videti nekoliko dela iz 1976. i 1977. godine, potom neka iz devedesetih i set listova iz prethodne dve sezone. Značajno mi je da pokažem publici šta sada radim. Nekada sam bio vezan za FLU, naročito tokom poslediplomskih studija, gde sam štampao grafike i tu boravio zbog sito štampe, koja početkom osamdesetih nije bila uvažavana kod nas. Digitalna štampa je danas tako pojednostavljena da svako može da je printa. Mada razlika postoji, jer zavisi ko radi i šta radi. Nije sve u tehnici. Recimo Dejvid Hokni slike pravi crtanjem mišem po tabletu, umetnici prihvataju nove tehnike kao izazov – ističe Karanović.

Teme koje su našeg sagovornika vodile tokom karijere duge četiri decenije bile su raznovrsne:

– Radio sam u početku aktove. Kasnije su osim pejzaža moja inspiracija postali nađeni predmeti, redi mejd umetnost i serija najveća, poslednja, sadrži motive dva kvadrata, kao poređenje između predmeta i struktura materijala, između prirodnih i industrijskih predmeta. Danas radim jednostavne stvari. Fotoaparatom tražim čiste likovne vrednosti, a one se mogu naći na primer na listu ili kori drveta i poredim ih sa nečim industrijski napravljenim .

Kritičari su često navodili da je Karanović u svom opusu tragao za skrivenim licem društva. Na pitanje da li je još uvek tako odgovara:

– Jeste, kao fotograf i fan buvlje pijace, snimao sam razne stvari koje se preprodaju, koje su bile ikone, a sada su zaboravljene. Likovi idola, velikih ličnosti, nekada poštovanih, danas su suveniri na ulici. Negde se slažem sa onim što vidim, negde se narugam, analiziram kontekst na licu mesta. Bista Lenjina uz banalne predmete na buvljoj pijaci daje skrivenu vezu i javlja se moj cinizam. I Broz se na goblenima i u bronzi pojavljuje, izrađen iz ljubavi, a sada je u zaboravu. Veza prošlosti i sadašnjosti i veza među ljudima je ono što me zanima. Pravio sam i serije bilborda, izbornih plakata, intrigirale su me i intervencije na tim plakatima, doživljavao sam ih kao ekspresivnu umetnost.

O stavu prema nagradama Branimir Karanović na kraju kaže:

– Prvu nagradu sam dobio pre 40 godina, na Oktobarskom salonu Beograda i iste godine priznanje Veliki pečat GK. Ova dva priznanja su najveća za likovnu umetnost i uvek sam govorio da sam ih dobio prerano. Tada je prevladao strah od toga šta će biti posle, ako važne nagrade dobijem odmah na početku. Priznanja su umetnicima značajna, kao motivacija i jedina satisfakcija. Na prstima jedne ruke možete nabrojati ljude koji od svoje umetnosti žive.