Саудијски отисци прстију у Либану и Ираку

Харирија, којег пословни интереси у Саудијској Арабији чине неотпорним на такве захтеве, није било тешко сломити. Доминантно шиитски, у иранску орбиту дубоко увучени Ирак биће тежи посао.

Ријад зато већ месецима ради на успостављању савезништва са угледним ирачким имамом шиита Муктадом ел Садром, националистом који је задржао извесну дистанцу према Техерану, амбициозним политичарем којег слушају милиони људи и једна од најмоћнијих милиција у Ираку. Већи ауторитет од Садра међу Ирачанима има само ајатолах Али Шиштани, али њему је већ 87 година и замена му се тражи. У то се укључио и Иран, гурајући свог кандидата, Махмуда Хашемија Шахрудија, који је у неформалну кампању, према недавној вести Ројтерса, кренуо у пратњи бившег команданта Иранске револуционарне гарде.

Игра у Ираку захтеваће стрпљења, али рушење либанске владе може ускоро изазвати велику кризу на Блиском истоку. Саопштавајући да подноси оставку, и то из Ријада а не сопствене земље, Харири је оптужио Хезболах и Иран за уништавање целог региона и пожалио се да се плаши атентата, какав је снашао и његовог оца. Ако саудијски гамбит буде пореметио Либан, једва стабилизован избором сад пољуљане владе, далеко од тога да је већ време да се прибојава новог грађанског рата и, у том случају, безмало неизбежног укључивања Сирије и Израела. Ипак, израелски званичници већ неко време причају да су принуђени да се спремају за одбрамбени рат са Хезболахом и другим проиранским милицијама, попут оних што су се у Сирији приближиле њиховој граници, коју Дамаск и не признаје. Израелци на сав глас траже од Доналда Трампа и Владимира Путина да не дозволе такву претњу на њиховом прагу, али амерички председник ту не може много учинити, док први човек Кремља засад покушава да балансира између Тел Авива и Техерана. Трамп, ипак, свесрдно подржава антииранску политику Саудијаца, с којима се и Израел по истој линији зближава.

У општој гужви коју је саудијски принц Мухамед изазвао протеклих дана, слабо је запажено да је и председник палестинске самоуправе Махмуд Абас, уместо да се из посете Египту врати кући, нагло отишао на ванредни састанак у Ријаду. Тешко да му принц Мухамед тамо није рекао шта мисли о томе што је у палестинску владу управо ушао Хамас, још један милитантни покрет који одржава везе са Ираном.

Тврдње Саудијаца да су им Хезболах и Иран објавили рат тако што су омогућили шиитским побуњеницима у Јемену да испале ракету на Ријад могу се учинити као пуко оцрњивање противника. Ипак, упадљиво је, мада је можда посреди случајност, то да је ракета долетела одмах пошто је либански премијер под притиском Саудијаца објавио да се повлачи због наводне агресивности Ирана и Хезболаха. Јеменски побуњеници су и раније лансирали пројектиле на саудијске градове, али никад толико далеко од своје границе, па још и на престоницу северног суседа.

Мада у његовим страховима од пузеће иранске експанзије можда има и мало истине, саудијски принц, по свему што је досад испољио, није особа од које се може очекивати мирољубиво решавање сукоба, нарочито не сад кад је ојачао власт и изнутра. Последњом чистком над некима од најмоћнијих људи у Саудијској Арабији принц Мухамед је помео потенцијалне конкурентске изворе моћи: принчеве и богаташе, власнике медија и команданта националне гарде – последње војне снаге у држави коју није био ставио под контролу. Оптужбе за корупцију против њих му, према управо усвојеним прописима о којима је известила „Ал Арабија”, омогућавају да замрзне или конфискује њихову имовину. Уместо да мора, попут ранијих саудијских краљева, тражити консензус најмоћнијих чланова породице, престолонаследник је отворио себи пут ка неограниченој власти. Можда ће ту моћ употребити, како обећава, за либерализацију друштва и привреде, али изгледа да га то неће одвратити од офанзивне спољне политике.