Saudijski otisci prstiju u Libanu i Iraku

Haririja, kojeg poslovni interesi u Saudijskoj Arabiji čine neotpornim na takve zahteve, nije bilo teško slomiti. Dominantno šiitski, u iransku orbitu duboko uvučeni Irak biće teži posao.

Rijad zato već mesecima radi na uspostavljanju savezništva sa uglednim iračkim imamom šiita Muktadom el Sadrom, nacionalistom koji je zadržao izvesnu distancu prema Teheranu, ambicioznim političarem kojeg slušaju milioni ljudi i jedna od najmoćnijih milicija u Iraku. Veći autoritet od Sadra među Iračanima ima samo ajatolah Ali Šištani, ali njemu je već 87 godina i zamena mu se traži. U to se uključio i Iran, gurajući svog kandidata, Mahmuda Hašemija Šahrudija, koji je u neformalnu kampanju, prema nedavnoj vesti Rojtersa, krenuo u pratnji bivšeg komandanta Iranske revolucionarne garde.

Igra u Iraku zahtevaće strpljenja, ali rušenje libanske vlade može uskoro izazvati veliku krizu na Bliskom istoku. Saopštavajući da podnosi ostavku, i to iz Rijada a ne sopstvene zemlje, Hariri je optužio Hezbolah i Iran za uništavanje celog regiona i požalio se da se plaši atentata, kakav je snašao i njegovog oca. Ako saudijski gambit bude poremetio Liban, jedva stabilizovan izborom sad poljuljane vlade, daleko od toga da je već vreme da se pribojava novog građanskog rata i, u tom slučaju, bezmalo neizbežnog uključivanja Sirije i Izraela. Ipak, izraelski zvaničnici već neko vreme pričaju da su prinuđeni da se spremaju za odbrambeni rat sa Hezbolahom i drugim proiranskim milicijama, poput onih što su se u Siriji približile njihovoj granici, koju Damask i ne priznaje. Izraelci na sav glas traže od Donalda Trampa i Vladimira Putina da ne dozvole takvu pretnju na njihovom pragu, ali američki predsednik tu ne može mnogo učiniti, dok prvi čovek Kremlja zasad pokušava da balansira između Tel Aviva i Teherana. Tramp, ipak, svesrdno podržava antiiransku politiku Saudijaca, s kojima se i Izrael po istoj liniji zbližava.

U opštoj gužvi koju je saudijski princ Muhamed izazvao proteklih dana, slabo je zapaženo da je i predsednik palestinske samouprave Mahmud Abas, umesto da se iz posete Egiptu vrati kući, naglo otišao na vanredni sastanak u Rijadu. Teško da mu princ Muhamed tamo nije rekao šta misli o tome što je u palestinsku vladu upravo ušao Hamas, još jedan militantni pokret koji održava veze sa Iranom.

Tvrdnje Saudijaca da su im Hezbolah i Iran objavili rat tako što su omogućili šiitskim pobunjenicima u Jemenu da ispale raketu na Rijad mogu se učiniti kao puko ocrnjivanje protivnika. Ipak, upadljivo je, mada je možda posredi slučajnost, to da je raketa doletela odmah pošto je libanski premijer pod pritiskom Saudijaca objavio da se povlači zbog navodne agresivnosti Irana i Hezbolaha. Jemenski pobunjenici su i ranije lansirali projektile na saudijske gradove, ali nikad toliko daleko od svoje granice, pa još i na prestonicu severnog suseda.

Mada u njegovim strahovima od puzeće iranske ekspanzije možda ima i malo istine, saudijski princ, po svemu što je dosad ispoljio, nije osoba od koje se može očekivati miroljubivo rešavanje sukoba, naročito ne sad kad je ojačao vlast i iznutra. Poslednjom čistkom nad nekima od najmoćnijih ljudi u Saudijskoj Arabiji princ Muhamed je pomeo potencijalne konkurentske izvore moći: prinčeve i bogataše, vlasnike medija i komandanta nacionalne garde – poslednje vojne snage u državi koju nije bio stavio pod kontrolu. Optužbe za korupciju protiv njih mu, prema upravo usvojenim propisima o kojima je izvestila „Al Arabija”, omogućavaju da zamrzne ili konfiskuje njihovu imovinu. Umesto da mora, poput ranijih saudijskih kraljeva, tražiti konsenzus najmoćnijih članova porodice, prestolonaslednik je otvorio sebi put ka neograničenoj vlasti. Možda će tu moć upotrebiti, kako obećava, za liberalizaciju društva i privrede, ali izgleda da ga to neće odvratiti od ofanzivne spoljne politike.