Судије и тужиоци бирају сами себе

Тако би судије и тужиоци бирали сами себе, односно бирали би се између себе. То звучи као независност од друге две гране власти – законодавне и извршне. Међутим, то звучи и као самоуправљање и удаљавање правосуђа од народа.

У Србији се сваки судија и заменик тужиоца први пут бирају тако што их предложи ВСС, односно ДВТ, а предлог изгласа Народна скупштина. Када желе да напредују у суд или тужилаштво вишег ранга, онда их бира директно ВСС, односно ДВТ. Председнике судова и јавне тужиоце бира Народна скупштина, на предлог ВСС, односно ДВТ. Чланове ова два тела из редова судија и тужилаца такође бира Скупштина, на основу резултата тајног гласања у судовима и тужилаштвима.

Да ли је добро да Народна скупштина буде искључена из поступка избора у правосуђу, питали смо најпре Петра Петровића, председника Одбора за правосуђе, државну управу и локалну самоуправу Народне скупштине који је, по положају, и члан ВСС-а и ДВТ-а.

– Мислим да нема потребе да се мења Устав. Сматрам да Народна скупштина, као законодавни орган, нема највећи утицај на избор судија и председника судова, јер у ВСС-у, који је предлагач свих тих одлука, већину имају судије – каже Петровић.

Од 11 чланова ВСС-а, шест су судије. Од 11 чланова ДВТ-а, шест су заменици јавних тужилаца. Поред њих, изборни чланови су и један адвокат и један професор права. Изборне чланове бира Народна скупштина. Чланови ВСС-а и ДВТ-а по положају су министар правде и председник скупштинског Одбора за правосуђе. Председник Врховног касационог суда је председник ВСС-а, а председник ДВТ-а је републички јавни тужилац.

– Ни на који начин Народна скупштина нема одлучујућу улогу. Нису сазрели услови да ВСС и ДВТ сами одлучују о избору судија, заменика тужилаца, председника судова и шефова тужилаштава. Нису сазрели услови да они буду потпуно самостални у доношењу овако великих одлука. У неким другим, много развијенијим земљама министри постављају судије и тужиоце, па зашто бисмо онда ми били покусни кунић за овакве уставне промене које нам намећу. Нека друге земље то прво покушају код њих – каже Петар Петровић.

Бивши члан ВСС-а, професор Правног факултета у Београду др Милан Шкулић, који је сада судија Уставног суда Србије, каже да 250 народних посланика „макар бројчано има већу тежину него 11 чланова Високог савета судства”.

– Народна скупштина није само орган који се поистовећује с политиком, већ је она својеврстан глас народа јер посланике бира народ. Процедура избора судија од стране Народне скупштине је очигледнија и транспарентнија него избор само у неком уском правосудном телу, између осталог и због тога што се код нас већ дуго седнице Народне скупштине редовно и директно преносе на програму државне телевизије, па се и расправља о кандидатима пред јавношћу. Тада је тешко да некоме иоле разумном падне на памет да тек тако предложи за судију кандидата који је студирао 15 година или је факултет завршио с просеком једва преко шест – каже др Шкулић.

Професор се сећа да су се чланови ВСС-а и сами питали како ће посланици реаговати на предлог таквог кандидата.

– Зато избор од стране Скупштине представља још један механизам за виши степен реалности у предлагању кандидата. Ако ВСС И ДВТ искључиво сами бирају судије и тужиоце, без икаквог уплива Народне скупштине, макар код првог избора, онда би се могло закључити да је избор носилаца правосудних функција остао последња оаза самоуправљања у Србији – каже др Шкулић.

Венецијанска комисија препоручује Србији да судије и тужиоце убудуће бирају правосудни савети и инсистира да представник Народне скупштине не буде у тим саветима, а да министар правде или не буде члан тих савета или да има ограничено право гласа, подсећа професор.

– То не мора аутоматски бити лоше. Треба проценити шта је добро за Србију. Када је реч о опасности од уплива политике у избор судија и тужилаца, или чак утицаја тајкуна, онда би неко циничан лако могао да закључи да је далеко лакше излобирати већину у изборном телу које има 11 чланова, као што су ВСС и ДВТ, него у Народној скупштини која има 250 посланика – каже Милан Шкулић.

Ниједан систем избора у правосуђу није савршен, додаје професор. Неке европске земље чак и немају правосудна тела, већ главну улогу у избору судија и тужилаца имају министри и парламент.

– Учешће парламента код првог избора судије обезбеђује демократски легитимитет – да нико не може судити ако народ није макар посредно дао сагласност за то. Устав одређује да се судске одлуке доносе у име народа, а како очекивати пресуду у име народа од судије кога није бирао народ – каже београдски адвокат Душан Братић.

Устав одређује да се однос три гране власти заснива на равнотежи и међусобној контроли и да је судска власт независна, подсећа Братић.

– Независност судства не представља само независност од законодавне и извршне власти већ и независност од било ког спољног утицаја, од медија, појединаца или интересних група и група за притисак, као и од међународних тела и организација. Услов самосталности и независности судства је карактер судије, његова слобода од утицаја и чврстина да се одупре сваком притиску и искушењу када суди и доноси одлуку, а политика увек нађе начина да покуша да утиче – каже Душан Братић.

Ренесансу нашег правосуђа неће донети измене Устава по којима ће саме судије, на тајним изборима у судовима, бирати чланове ВСС-а, да би тако изабрана група судија бирала и унапређивала судије без посредног учешћа народа, закључује адвокат.