Џихадизам као генерацијска побуна
Има нечег истински модерног у терористичком и џихадистичком насиљу које се шири већ двадесетак година, почиње своју књигу Оливије Роа, један од најбољих познавалаца исламског радикализма на свету. Француски професор, предавач на Европском институту у Фиренци, објавио је више значајних дела (међу којима су Глобални ислам, 2002, Свето Незнање, доба религије без културе, 2008, У потрази за изгубљеним Оријентом, 2014) која нам помажу да схватимо феномен политичког ислама којим се бави више од тридесет година. У новој књизи „Џихад и смрт” (Академска књига, 2017) наставља да сецира историјске, културолошке, социолошке и верске аспекте феномена који фасцинира и застрашује савремени свет – феномена исламске радикализације.
Оно што Роу издваја из плејаде острашћених „стручњака за тероризам”, гладних медијске пажње, који су последњих година никли у готово свим срединама, јесте одмерен, истраживачки приступ чији је циљ да овај феномен утисне у сложену слику савременог, глобализованог света. Захваљујући таквим, непристрасним истраживачима, Француска се није претворила у земљу у којој муслимани ратују против хришћана, попут фантазмагорије у Уелбековом последњем роману „Покоравање”, иако је од свих европских земаља највише погођена таласом тероризма који су починили радикализовани појединци који се позивају на организацију познату као Исламска држава.
Шта, дакле, каже Роа у овој књизи? Прво да је талас тероризма који је захватио Европу далеко од сукоба хришћанског и исламског света, како га приказују поклоници тезе о сукобу цивилизација која се везује за америчког теоретичара Семјуела Хантингтона.
Француски истраживач говори о исламизацији радикализма уместо о радикализацији ислама који не постоји као неки јединствен верски идентитет већ је растрзан бројним поделама на суните, шиите, салафисте, Муслиманску браћу, следбенике суфизма…
Починиоце масовних крвопролића у Сједињеним Државама са џихадистима повезују годиште и срачунат чин самоубиства режиран као спектакл
Уместо вертикалног приступа који доминира, према коме се корени исламског насиља траже од Корана до Исламске државе, од идеолога из времена пророка Мухамеда до Бин Ладена и Ел Заркавија, који се непрестано слави у часописима Исламске државе, Роа га пореди са другим облицима насиља и радикализма као што су генерацијски бунт, аутодеструктивност, радикални раскид с друштвом, естетика насиља.
Он се дистанцира од истраживача попут Жила Кепела, веома значајног и утицајног политолога и аналитичара који терористичко насиље доводе у везу са исламским верским радикализмом у форми салафизма.
„Џихадизам је у најмању руку на Западу (али такође у Магребу и Турској), покрет младих који не само да се образује мимо верских и културолошких схватања својих родитеља већ је нераздвојиви део 'младалачке културе' наших друштава”, пише Роа. Генијалност Исламске државе је, сматра он, у томе што младим добровољцима нуди наративни конструкт путем којег се могу остварити, односно што је локализоване територијалне захтеве у борбама које се воде на Блиском истоку представила као глобални џихад.
У прилог овој тези иде анализа профила починиоца терористичких напада у Француској. То више нису међународни џихадисти са Блиског истока који су одлазили у џихад у Авганистан, Босну и Ирак. Почев од 1995. године појављује се ново поколење изворних џихадиста рођених на Западу или оних који су позападњачени. Типичан профил радикализованог појединца је младић из другог поколења усељеника или преобраћеник, често умешан у лако преступништво, који се радикализовао преко ноћи, као члан неке дружине, пре на интернету него у некој од џамија. Окретање религији је упадљиво али не подразумева и побожност – многи су у данима уочи преласка у терористичку акцију излазили у провод, уз алкохол и потрагу за женским друштвом.
Два фактора су по њему одлучујућа за радикализацију – раскид са постојећим поретком и прелазак у акцију у складу са романтичном представом о јунаштву, жртвовању и сопственом остварењу у име заједнице потлачених, муслиманске уме, као што су припадници ултралевичарских покрета из седамдесетих година предузимали нападе у име „међународног пролетаријата”.
Професионални џихадиста је, по његовом мишљењу, помало налик члановима Коминтерне или револуционарима Гевариног типа. Наратив џихадиста о припадности виртуелној „заједници“ верника и повратку у златно доба ислама је инсцениран према кодовима савремене естетике насиља која преображава младића у јунака и господара терора (често по узору на филмове из холивудске продукције).
Теза коју развија Оливије Роа супротна је прихваћеном гледишту да су џихадисти системски производ осетљивих предграђа и да је тероризам последица неуспеле интеграције и постколонијалне реакције на угњетавање којем су били изложени њихови родитељи. Иза радикализованих појединаца не стоји локални покрет или организација са јасним политичким циљем. Насупрот маси муслимана интегрисаних у западно друштво која је у успону, џихадизам има врло уску друштвену базу и привлачи само маргиналне типове.
Оно што је ново је свесно трагање терориста за смрћу која, према Роу, представља један од кључева за разумевање актуелног радикализма: нихилистичку димензију која је у његовом средишту. Ову димензију, нарочито изражену код другог поколења усељеника и преобраћеника, посматра у контексту глобализације и губитка идентитета. Реч је о генерацији без будућности, у недостатку друштвеног и културолошког упоришта, за коју је смрт, а не остварење утопије крајњи чин побуне. Савремена фигура масовног самоубице није, у том смислу, везана само за исламски фундаментализам. Починиоце масовних крвопролића у Сједињеним Државама са џихадистима повезују годиште и срачунат чин самоубиства режиран као спектакл.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
