Светске медаље девојке без руку

Нови Сад – Девојка која је рођена без руку, Дејана Бачко, светска је вицешампионка у паратеквондоу, борилачкој вештини у којој она користи своје ноге. Доњим екстремитетима обавља најсложеније покрете, па тако њима и пише и слика, пере зубе и ради друге уобичајене животне ствари.

Следећег месеца, ова студенткиња Академије уметности Универзитета у Новом Саду напуниће 23 године, испуњене низом успеха – многобројним изложбама својих сликарских радова и спортским медаљама.

Недавно је сребрну медаљу са Светског првенства у Лондону у паратеквондоу, у категорији до 49 килограма, донела у Србију и Нови Сад. Прошле године је освојила такође сребро, на европском шампионату у Пољској. Злато и бронзу донела је ове године са отвореног првенства Африке. Двоструки је државни првак у паратеквондоу.

Јуче је на пријему код градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића открила да се припрема за ново такмичење, у Бугарској у децембру. На пријем је дошла са тренером Александром Андреевским, а заједно са градоначелником Вучевићем и чланом Градског већа за спорт и омладину Огњеном Цвјетићанином разговарали су о томе како град може да помогне.

„Честитке од срца Дејани, не само на сребрној медаљи, него на свему ономе што ради и како се носи кроз живот”, казао је Вучевић и напоменуо да га је срамота што смо ми који имамо много мање проблема вечито незадовољни и чангризави.

„Ови наши сјајни спортисти, пре свега велики људи, треба да буду пример како можемо и морамо да се боримо и како можемо успети само ако верујемо у себе. Наравно, увек је добра мала подршка”, нагласио је он.

За успех који је постигла у спорту, казала је ова девојка, потребно је доста одрицања. И поред тога, добар је студент на смеру сликарство и активна је у удружењу сликара ВДМФК који сликају устима и ногама. Са њима се спрема на групну изложбу у Словенији 1. децембра.

„Планови за даље су да завршим академију и, наравно, да будем успешна спортисткиња, што и јесам донекле”, рекла је Дејана.

Она иначе не воли да јој људи прилазе са осећајем жаљења. Њен тренер доживљава је као и сваку другу особу која је дошла да озбиљно тренира у његовом клубу.

„Чак сам је једном избацио с тренинга. Био сам љут због неких момената на тренингу. Немам ту дозу сажаљења, и она то јако цени. Седела је на степеништу, плакала, видела да ја не попуштам и вратила се унутра, рекавши да ће се посветити тренингу. Није ми замерила”, испричао је за наш лист тренер Андреевски.

Дејану прихватају и сви други у клубу, а посебно деца која увек питају када ће им она доћи на тренинг. „Дружимо се и приватно, моја ћерка је јако воли”, додао је он.

Према његовим речима, Дејана је као спортиста изузетна особа јер не зна да каже нећу, не могу, тешко ми је. Успева и да учи и да тренира, да излази са друштвом, заљубљује се и одљубљује... Као сав нормалан свет.