Svetske medalje devojke bez ruku

Novi Sad – Devojka koja je rođena bez ruku, Dejana Bačko, svetska je vicešampionka u paratekvondou, borilačkoj veštini u kojoj ona koristi svoje noge. Donjim ekstremitetima obavlja najsloženije pokrete, pa tako njima i piše i slika, pere zube i radi druge uobičajene životne stvari.

Sledećeg meseca, ova studentkinja Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu napuniće 23 godine, ispunjene nizom uspeha – mnogobrojnim izložbama svojih slikarskih radova i sportskim medaljama.

Nedavno je srebrnu medalju sa Svetskog prvenstva u Londonu u paratekvondou, u kategoriji do 49 kilograma, donela u Srbiju i Novi Sad. Prošle godine je osvojila takođe srebro, na evropskom šampionatu u Poljskoj. Zlato i bronzu donela je ove godine sa otvorenog prvenstva Afrike. Dvostruki je državni prvak u paratekvondou.

Juče je na prijemu kod gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića otkrila da se priprema za novo takmičenje, u Bugarskoj u decembru. Na prijem je došla sa trenerom Aleksandrom Andreevskim, a zajedno sa gradonačelnikom Vučevićem i članom Gradskog veća za sport i omladinu Ognjenom Cvjetićaninom razgovarali su o tome kako grad može da pomogne.

„Čestitke od srca Dejani, ne samo na srebrnoj medalji, nego na svemu onome što radi i kako se nosi kroz život”, kazao je Vučević i napomenuo da ga je sramota što smo mi koji imamo mnogo manje problema večito nezadovoljni i čangrizavi.

„Ovi naši sjajni sportisti, pre svega veliki ljudi, treba da budu primer kako možemo i moramo da se borimo i kako možemo uspeti samo ako verujemo u sebe. Naravno, uvek je dobra mala podrška”, naglasio je on.

Za uspeh koji je postigla u sportu, kazala je ova devojka, potrebno je dosta odricanja. I pored toga, dobar je student na smeru slikarstvo i aktivna je u udruženju slikara VDMFK koji slikaju ustima i nogama. Sa njima se sprema na grupnu izložbu u Sloveniji 1. decembra.

„Planovi za dalje su da završim akademiju i, naravno, da budem uspešna sportistkinja, što i jesam donekle”, rekla je Dejana.

Ona inače ne voli da joj ljudi prilaze sa osećajem žaljenja. Njen trener doživljava je kao i svaku drugu osobu koja je došla da ozbiljno trenira u njegovom klubu.

„Čak sam je jednom izbacio s treninga. Bio sam ljut zbog nekih momenata na treningu. Nemam tu dozu sažaljenja, i ona to jako ceni. Sedela je na stepeništu, plakala, videla da ja ne popuštam i vratila se unutra, rekavši da će se posvetiti treningu. Nije mi zamerila”, ispričao je za naš list trener Andreevski.

Dejanu prihvataju i svi drugi u klubu, a posebno deca koja uvek pitaju kada će im ona doći na trening. „Družimo se i privatno, moja ćerka je jako voli”, dodao je on.

Prema njegovim rečima, Dejana je kao sportista izuzetna osoba jer ne zna da kaže neću, ne mogu, teško mi je. Uspeva i da uči i da trenira, da izlazi sa društvom, zaljubljuje se i odljubljuje... Kao sav normalan svet.