Дом у коме је живот лакши

Добро дошли, уђите слободно – са широким осмехом дочекао нас је у својој соби у студентском дому „Мика Митровић” будући специјализант архитектуре Никола Арсић. У колицима је, али му није проблем да нам отвори врата јер је брава ниже него што је уобичајено – таман надохват његових руку. Увежбано, на точковима прелази до другог краја простране собе да промеша доручак који се крчка на решоу постављеном на висини која му одговара.
Архитекта од почетка студија овде живи са мајком, која му је персонални асистент. Јуче, дан уочи Међународног дана студената, Никола је био сам, али нас је упркос томе угостио као прави домаћин и понудио кафом и доручком. Соба у којој он станује, једна је од 12 просторија у „Мики” које су потпуно прилагођене особама у колицима.

– Живео сам ту и пре реновирања, а собе су сада три пута веће него што су биле. Простор је функционалан, имам комодитет и могу да се кроз њега крећем колицима. Као архитекта једино што бих замерио јесте превелико купатило – велико је попут нечије собе, и премала тераса, на коју не могу да изађем, јер немам места да се окренем и вратим назад – објашњава Никола како се сналази у дому.

И Маша Стојаковић, са Правног факултета, за овај дом је конкурисала са мајком. Али, ни њену маму овде нисмо затекли, пошто јој је ћерка дала „слободне дане” јер због прилагођености собе успева и сама да се снађе.

– Овде могу сама да се окупам, скувам кафу, па чак и да заменим постељину у магацину, јер постоји лифт. У ресторану ми је потребна помоћ због тога што не могу сама да пренесем послужавник, али ту су увек колеге и куварице као и остало особље које је врло љубазно – задовољна је Маша.

У студентском дому „Мика Митровић” има 196 места, а 10 одсто од укупног броја студената који овде живе има неку врсту инвалидитета. Модернизацијом објекта који се налази у Улици краља Владимира простор им је у потпуности прилагођен – од улаза до туш кабина у собама.

Уз то, они којима је то потребно, овде могу становати и са персоналним асистентима, људима у које имају највише поверења и на које могу да се ослоне – са оцем или мајком, братом или сестром, другом или другарицом.

– Студентски дом „Мика Митровић” изграђен је 1957. године и у почетку је био резервисан само за реконвалесценте и студенте са хендикепом. Академци са инвалидитетом залагали су се да не буду у гету и борили се за инклузију, и за то су се изборили, па сада могу бити смештени и у другим домовима. Наш сада иде на редовне расподеле као и сви други домови, а раније је места у њему додељивала посебна лекарска комисија – објашњава Златомир Матић, човек са дванаестогодишњим управничким стажом у овој установи.

Један од станара „Мике Митровића” је и будући правник Огњен Вујовић. Овде је однедавно, али са сигурношћу тврди да од овог, у Београду нема сређенијег дома.

– Осим што су први спратови прилагођени колегама са инвалидитетом, ни нама осталима не мањка удобности. У неким собама чак имамо и ЛЦД телевизоре и фрижидере, а то нигде другде нема. Проток интернета је сјајан, а осим мензе и две читаонице овде је и соба са столом за стони тенис где се често окупљамо – истиче Вујовић.

Управник Матић подстиче дружење академаца, па им тако често прогледа кроз прсте и допушта организовање седељки у собама поводом рођендана или положених испита. Гласних журки нема – кућни ред мора да се поштује.

Академцима, признаје, једино недостаје студентски клуб са те-ве салом у коме би проводили слободно време. Због одласка у стечај фирме која је радила реконструкцију дома 2013. године, он још није завршен, а неимари су за собом оставили и велике контејнере и заробили простор за спортски терен. Матић се нада да ће и то бити завршено.

– Овде не живе студенти са посебним потребама, јер они имају потребе као и њихови вршњаци. Разлика је само што им је теже да те потребе задовоље, а овај дом им то олакшава – истиче Матић.