Муке с превозом у Вишњичкој бањи

Не могу да схватим да се поједине линије градског превоза дају под закуп приватницима. Забринутост проистиче из чињенице да се истовремено стављају под закуп и судбине корисника градског превоза. Досадашња пракса показује да то свакако није добро за нас грађане.

Прве недеље новембра становници Вишњичке бање искалили су незадовољство, прикупљано годину дана, на раскрсници код цвећаре на Сланачком путу. Око 150 грађана, почев од пензионера па до најмлађих путника, школараца, блокирало је аутобуски саобраћај у трајању од сат и по. Градски превоз до Вишњичке бање, и даље до гробља Лешће био је примерен потребама житеља тог све већег насеља све док линија 35 није дата под закуп.

Сада је то само лепа прошлост, а јавни превоз никад гори. На линији 35 возе прастари аутобуси, без приколица, који при најмањим неравнинама поскакују, с њима и наши бубрези. Приватни шофери изгледа нису прошли обуку цивилизованог превоза путника: воле да коче у месту при највећој брзини, путнике цимају и повређују. Старије особе, по правилу стоје, тешко остају на ногама.

ГСП треба да има у виду да се Вишњичка бања просторно проширила неколико пута, па се осетно повећао и број становника који користе линију 35. Саграђена је ОШ „Милена Павловић Барили”. Ученици, свих узраста, током читавог дана користе тридесетпетицу. Гробље Лешће се шири, па су тако и посете грађана бројније. На истом правцу отворен је и тржни центар „Биг фешн” који привлачи сијасет Београђана. А да не помињемо путнике са оближњих линија који преседају и део пута користе аутобус 35.

Гужве су осетно повећане изменом режима кретања аутобуса на овој линији. Многи путници који су раније користили шеснаестицу, сада користе 35. И није тачно да ова линија вози уредно, на сваких десет минута. На станици Вишњичка бања, у правцу града, понекад чекам на превоз и дуже од двадесет минута!

Еx, Београђани, шта смо доживели, да нас ГСП ставља под закуп! Не би ме изненадило да чујем и да се Београд издаје под закуп неком богаташу. Кажу, приватни капитал буши где ни најјаче сврдло не пробија.

Ратомир Ђуришић,
Београд