Аматери возе „мерцедес“

Мада су још у античко доба шампионима следовале богате награде, европски спорт (кошарка) у многим земљама у првој половини двадесетог века почивао је на аматерским принципима. Пионири српске и југословенске игре под обручима су и педесетих још играли за „појачану исхрану“ (хлеб и јогурт), а тек касније за стипендије које су, рецимо, крајем шездесетих биле на нивоу бољих плата. Зато је  колега Перо Златар, некадашњи председник Цибоне, својевремено указивао на то да су професионалци били међу нама много пре но што се мисли („играо за метар дрва или милион долара, ти си свакако професионалац“).

Примера ради, један од најбољих европских центара тог доба, Немања Ђурић је осетио чари професионализма 1965. године, када је из београдског Радничког отишао у Италију (правило у Југославији било је да играчи до 28 године не могу у иностранство):

„Од Радничког за десет година нисам добио ни динар. И оно што би ми следовало као олимпијском кандидату, то би клуб потрошио за појачану исхрану. Једноставно, били смо сиротиња. Кад сам отишао у Италију добио сам толико новца да сам, рецимо, могао да купим  `мерцедес` годишње. Руку на срце, не неке супер класе, али за наше прилике фантастичан“.

У исто време, у Црвеној звезди, њен ас Владимир Цветковић је наслућивао благодети професионализма:

„Звезда је била тада један од имућнијих клубова. Имала је доста пријатеља који су помагали. Ја сам добио плаћен стан и храну и пристојан џепарац. Хранио сам се у „Плавом јадрану“, данашњој „Грчкој краљици“, а једно време и код „Орача“. Касније је био ресторан „Комуналац“, у Змаја од Ноћаја, близу Калемегдана. Биле су и турнеје два-три пута годишње, па је увек могло нешто да се заради. Тако да смо тада добро живели као спортисти“.

Члан прве петорке репрезентације на крају шесте деценије прошлог века Драгутин Чермак, каже да никада није крио шта је добио од Партизана када је 1969. дошао из Радничког:

„Равно пет милиона динара! Тада сам себи купио први ауто за 2,2 милиона динара , „опел тријумф хералд“, нов, испод чекића. Знало се  да је то професионализам, али водило се као аматеризам. Тако се водила и европска кошарка у то време. Следећи уговор је био када сам напунио 28 година и стекао право да одем у иностранство, као професионалац. Играо сам две сезоне у Холандији и уговор ми је био 15.000 долара, плаћени стан и храна, што је за оно време – ако поредим с данашњим - отприлике био „мерцедес и по“. Што је било изузетно, јер кошарка је мало плаћала. Сећам се да је фудбалер Илија Петковић отишао у француски клуб Троа за 50.000 долара“.

Неколико година касније, најбољи играч Цибоне Никола Плећаш није могао да иде на Олимпијске игре у Монтреалу 1976, зато што је прекршио принципе аматеризма, снимивши рекламу за чај! Европа је била пуна лажних аматера, а наши најбољи кошаркаши су морали да чекају свој 28. рођендан да би уопште и могли и да помисле на иностранство. Тако су и великани попут Зорана Славнића (Шпанија), Драгана Кићановића и Дражена Далипагића (Италија) отишли чим су испунили тај услов.

Сутра: Крај једне кошаркашке ере