Amateri voze „mercedes“

Mada su još u antičko doba šampionima sledovale bogate nagrade, evropski sport (košarka) u mnogim zemljama u prvoj polovini dvadesetog veka počivao je na amaterskim principima. Pioniri srpske i jugoslovenske igre pod obručima su i pedesetih još igrali za „pojačanu ishranu“ (hleb i jogurt), a tek kasnije za stipendije koje su, recimo, krajem šezdesetih bile na nivou boljih plata. Zato je  kolega Pero Zlatar, nekadašnji predsednik Cibone, svojevremeno ukazivao na to da su profesionalci bili među nama mnogo pre no što se misli („igrao za metar drva ili milion dolara, ti si svakako profesionalac“).

Primera radi, jedan od najboljih evropskih centara tog doba, Nemanja Đurić je osetio čari profesionalizma 1965. godine, kada je iz beogradskog Radničkog otišao u Italiju (pravilo u Jugoslaviji bilo je da igrači do 28 godine ne mogu u inostranstvo):

„Od Radničkog za deset godina nisam dobio ni dinar. I ono što bi mi sledovalo kao olimpijskom kandidatu, to bi klub potrošio za pojačanu ishranu. Jednostavno, bili smo sirotinja. Kad sam otišao u Italiju dobio sam toliko novca da sam, recimo, mogao da kupim  `mercedes` godišnje. Ruku na srce, ne neke super klase, ali za naše prilike fantastičan“.

U isto vreme, u Crvenoj zvezdi, njen as Vladimir Cvetković je naslućivao blagodeti profesionalizma:

„Zvezda je bila tada jedan od imućnijih klubova. Imala je dosta prijatelja koji su pomagali. Ja sam dobio plaćen stan i hranu i pristojan džeparac. Hranio sam se u „Plavom jadranu“, današnjoj „Grčkoj kraljici“, a jedno vreme i kod „Orača“. Kasnije je bio restoran „Komunalac“, u Zmaja od Noćaja, blizu Kalemegdana. Bile su i turneje dva-tri puta godišnje, pa je uvek moglo nešto da se zaradi. Tako da smo tada dobro živeli kao sportisti“.

Član prve petorke reprezentacije na kraju šeste decenije prošlog veka Dragutin Čermak, kaže da nikada nije krio šta je dobio od Partizana kada je 1969. došao iz Radničkog:

„Ravno pet miliona dinara! Tada sam sebi kupio prvi auto za 2,2 miliona dinara , „opel trijumf herald“, nov, ispod čekića. Znalo se  da je to profesionalizam, ali vodilo se kao amaterizam. Tako se vodila i evropska košarka u to vreme. Sledeći ugovor je bio kada sam napunio 28 godina i stekao pravo da odem u inostranstvo, kao profesionalac. Igrao sam dve sezone u Holandiji i ugovor mi je bio 15.000 dolara, plaćeni stan i hrana, što je za ono vreme – ako poredim s današnjim - otprilike bio „mercedes i po“. Što je bilo izuzetno, jer košarka je malo plaćala. Sećam se da je fudbaler Ilija Petković otišao u francuski klub Troa za 50.000 dolara“.

Nekoliko godina kasnije, najbolji igrač Cibone Nikola Plećaš nije mogao da ide na Olimpijske igre u Montrealu 1976, zato što je prekršio principe amaterizma, snimivši reklamu za čaj! Evropa je bila puna lažnih amatera, a naši najbolji košarkaši su morali da čekaju svoj 28. rođendan da bi uopšte i mogli i da pomisle na inostranstvo. Tako su i velikani poput Zorana Slavnića (Španija), Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića (Italija) otišli čim su ispunili taj uslov.

Sutra: Kraj jedne košarkaške ere