Хазардерска игра саудијског принца

Хапшење најмање 11 принчева, четворице министара, десетина бивших министара и стотина некад недодирљивих политичара и бизнисмена (укључујући и принца Валида бин Талала, најбогатијег Арапина на свету) у оквиру кампање против корупције и непотизма званично се тумачи као ударање темеља за економске и друштвене реформе које спрема амбициозни син краља Салмана.

У пракси, престолонаследник је успоставио апсолутистичку власт над војском, службама безбедности, економијом и финансијама чекајући да се попне на трон када његов 82-годишњи отац умре.

Потом је регион узбунио позив либанском премијеру Сааду Харирију да дође у Ријад, где му је дато да пред ТВ камерама прочита своју оставку у којој је за дестабилизацију земље оптужио шиитску милицију Хезболах.

Де факто отмица либанског сунитског политичара показала је да је млади принц жељан да се разрачуна са највећим шиитским ривалом, Ираном. Харирија, држављанина Саудијске Арабије и политички зависног од ње, приморао је да се повуче јер је незадовољан његовим компромисима и недовољно борбеним ставом према Хезболаху, најмоћнијем савезнику Техерана на читавом Блиском истоку и доминантном политичком силом у Либану.

Док су повољно примљене намере принца Мухамеда да либерализује краљевину, да преиспита ригидну вехабијску идеологију која управља земљом чији је устав Куран, да допусти женама да возе и да заједно са мушкарцима седе на спортским стадионима, или да крене у приватизације вредне 300 милијарди долара, милитантна принчева нестрпљивост да Либан претвори у поприште сунитско-шиитског сукоба забринула је свет.

Да ли је необуздана амбиција престолонаследника навела да покуша више него што је у стању да учини? Реформе које планира могуће је остварити јер у краљевини нико не жали за похапшеном елитом. а принц је популаран, посебно међу младима који чине већину 30-милионске земље.

Пројекат извоза рата против Ирана у Либан, по свему судећи, доживеће фијаско. Као и пре једне деценије, када је Ријад покушао да неутралише Хезболах а све се после крвавих сукоба шиита и сунита по улицама Бејрута завршило потврдом командне позиције коју та милиција има у Либану.

После неуспеха у сучељавању са Ираном на фронтовима Сирије и Јемана, принц Мухамед рачунао је да ће добити бланко кредит од Американаца. После периода захлађења због подршке коју је Барак Обама давао споразуму о нуклеарном програму са Ираном, међусобни односи су се вратили у времена најблискијег стратешког савезништва, а Доналд Трамп је то потврдио посетом Ријаду овог маја.

Мухамед бин Салман је рачунао и на Израел, који поздравља саудијске напоре да се блокира регионални утицај Ирана, који доживљава као „егзистенцијалну претњу јеврејској држави”, док Хезболах са својих 120.000 ракета константно брине израелски естаблишмент.

Саудијци су затражили од Израела да нападне Либан, тврди лидер Хезболаха Хасан Насрала, што би, уколико је тачно, потврдило тезу да принц Мухамед призива рат против Ирана и његових „терористичких савезника”, али би најрадије да посао обави неко други у његово име.

Све подсећа на време када су – неспремни да се директно суоче са моћним шиитским противником – Саудијска Арабија, Израел и Египат тражили од САД да бомбардују иранска нуклеарна постројења.

Испоставља се да се милитантни саудијски престолонаследник прерачунао. Нема ко да га прати откако је прогласио да су Иран и Либан починили „акт рата” против арабијске краљевине.

Део израелског војног естаблишмента, онај који је тражио напад на Иран, можда је у искушењу да се придружи елиминацији Хезболахове претње и да после свих нагађања о неизбежном сукобу оконча мисију започету регуларним нападима на конвоје Хезболаха који пребацују оружје по Сирији.

Премијер Бенјамин Нетанијаху несумњиво би волео да се са Ираном разрачуна Трамп, али – као и Хезболах – процењује да, засад, није време за рат у Либану. Поготово не по наруџбини амбициозног саудијског престолонаследника.

Није спреман да се придружи ни још један члан антииранског блока, Египат. Највећа арапска држава, којој Саудијци покушавају да преотму лидерство над сунитским светом, упозорава на неслућене ризике уколико тензије у региону експлодирају, због инцидента или плански.

Вашингтон охрабрује реформски курс принца Мухамеда, подстиче успостављање појачане дипломатске координације, пропраћене обавештајном сарадњом између Саудијске Арабије и Израела у заједничком фронту против Ирана, али не би да допусти да Саудијац одвуче регион у амбисе новог рата. Прогледали су му кроз прсте за рат у Јемену и заоштравање односа са Катаром, али изгледа да је то плафон.

Трамп је заоштрио став према Техерану, али не показује превелику жељу да иде даље од рата речи. Државни секретар Рекс Тилерсон је јасно упозорио све стране, унутар или ван Либана, да се клоне да тога да ту државу „употребе као поприште посредничких конфликата”.

Харири је, под притисцима споља, на путу за Бејрут.

Жеља милитантног принца Мухамеда да после Садама Хусеина постане највећи ратник против Ирана и да Либан постави у унакрсну ватру сунитског ривалства са шиитима, које се распламсава од времена иранске исламске револуције 1979, није прихваћена онако како је он очекивао.

Његова хазардерска игра на карту Хезболаха не тече онако како се престолонаследник надао.