Hazarderska igra saudijskog princa

Hapšenje najmanje 11 prinčeva, četvorice ministara, desetina bivših ministara i stotina nekad nedodirljivih političara i biznismena (uključujući i princa Valida bin Talala, najbogatijeg Arapina na svetu) u okviru kampanje protiv korupcije i nepotizma zvanično se tumači kao udaranje temelja za ekonomske i društvene reforme koje sprema ambiciozni sin kralja Salmana.

U praksi, prestolonaslednik je uspostavio apsolutističku vlast nad vojskom, službama bezbednosti, ekonomijom i finansijama čekajući da se popne na tron kada njegov 82-godišnji otac umre.

Potom je region uzbunio poziv libanskom premijeru Saadu Haririju da dođe u Rijad, gde mu je dato da pred TV kamerama pročita svoju ostavku u kojoj je za destabilizaciju zemlje optužio šiitsku miliciju Hezbolah.

De fakto otmica libanskog sunitskog političara pokazala je da je mladi princ željan da se razračuna sa najvećim šiitskim rivalom, Iranom. Haririja, državljanina Saudijske Arabije i politički zavisnog od nje, primorao je da se povuče jer je nezadovoljan njegovim kompromisima i nedovoljno borbenim stavom prema Hezbolahu, najmoćnijem savezniku Teherana na čitavom Bliskom istoku i dominantnom političkom silom u Libanu.

Dok su povoljno primljene namere princa Muhameda da liberalizuje kraljevinu, da preispita rigidnu vehabijsku ideologiju koja upravlja zemljom čiji je ustav Kuran, da dopusti ženama da voze i da zajedno sa muškarcima sede na sportskim stadionima, ili da krene u privatizacije vredne 300 milijardi dolara, militantna prinčeva nestrpljivost da Liban pretvori u poprište sunitsko-šiitskog sukoba zabrinula je svet.

Da li je neobuzdana ambicija prestolonaslednika navela da pokuša više nego što je u stanju da učini? Reforme koje planira moguće je ostvariti jer u kraljevini niko ne žali za pohapšenom elitom. a princ je popularan, posebno među mladima koji čine većinu 30-milionske zemlje.

Projekat izvoza rata protiv Irana u Liban, po svemu sudeći, doživeće fijasko. Kao i pre jedne decenije, kada je Rijad pokušao da neutrališe Hezbolah a sve se posle krvavih sukoba šiita i sunita po ulicama Bejruta završilo potvrdom komandne pozicije koju ta milicija ima u Libanu.

Posle neuspeha u sučeljavanju sa Iranom na frontovima Sirije i Jemana, princ Muhamed računao je da će dobiti blanko kredit od Amerikanaca. Posle perioda zahlađenja zbog podrške koju je Barak Obama davao sporazumu o nuklearnom programu sa Iranom, međusobni odnosi su se vratili u vremena najbliskijeg strateškog savezništva, a Donald Tramp je to potvrdio posetom Rijadu ovog maja.

Muhamed bin Salman je računao i na Izrael, koji pozdravlja saudijske napore da se blokira regionalni uticaj Irana, koji doživljava kao „egzistencijalnu pretnju jevrejskoj državi”, dok Hezbolah sa svojih 120.000 raketa konstantno brine izraelski establišment.

Saudijci su zatražili od Izraela da napadne Liban, tvrdi lider Hezbolaha Hasan Nasrala, što bi, ukoliko je tačno, potvrdilo tezu da princ Muhamed priziva rat protiv Irana i njegovih „terorističkih saveznika”, ali bi najradije da posao obavi neko drugi u njegovo ime.

Sve podseća na vreme kada su – nespremni da se direktno suoče sa moćnim šiitskim protivnikom – Saudijska Arabija, Izrael i Egipat tražili od SAD da bombarduju iranska nuklearna postrojenja.

Ispostavlja se da se militantni saudijski prestolonaslednik preračunao. Nema ko da ga prati otkako je proglasio da su Iran i Liban počinili „akt rata” protiv arabijske kraljevine.

Deo izraelskog vojnog establišmenta, onaj koji je tražio napad na Iran, možda je u iskušenju da se pridruži eliminaciji Hezbolahove pretnje i da posle svih nagađanja o neizbežnom sukobu okonča misiju započetu regularnim napadima na konvoje Hezbolaha koji prebacuju oružje po Siriji.

Premijer Benjamin Netanijahu nesumnjivo bi voleo da se sa Iranom razračuna Tramp, ali – kao i Hezbolah – procenjuje da, zasad, nije vreme za rat u Libanu. Pogotovo ne po narudžbini ambicioznog saudijskog prestolonaslednika.

Nije spreman da se pridruži ni još jedan član antiiranskog bloka, Egipat. Najveća arapska država, kojoj Saudijci pokušavaju da preotmu liderstvo nad sunitskim svetom, upozorava na neslućene rizike ukoliko tenzije u regionu eksplodiraju, zbog incidenta ili planski.

Vašington ohrabruje reformski kurs princa Muhameda, podstiče uspostavljanje pojačane diplomatske koordinacije, propraćene obaveštajnom saradnjom između Saudijske Arabije i Izraela u zajedničkom frontu protiv Irana, ali ne bi da dopusti da Saudijac odvuče region u ambise novog rata. Progledali su mu kroz prste za rat u Jemenu i zaoštravanje odnosa sa Katarom, ali izgleda da je to plafon.

Tramp je zaoštrio stav prema Teheranu, ali ne pokazuje preveliku želju da ide dalje od rata reči. Državni sekretar Reks Tilerson je jasno upozorio sve strane, unutar ili van Libana, da se klone da toga da tu državu „upotrebe kao poprište posredničkih konflikata”.

Hariri je, pod pritiscima spolja, na putu za Bejrut.

Želja militantnog princa Muhameda da posle Sadama Huseina postane najveći ratnik protiv Irana i da Liban postavi u unakrsnu vatru sunitskog rivalstva sa šiitima, koje se rasplamsava od vremena iranske islamske revolucije 1979, nije prihvaćena onako kako je on očekivao.

Njegova hazarderska igra na kartu Hezbolaha ne teče onako kako se prestolonaslednik nadao.