Јабука у шеширу

„Магрита” је – јабука у шеширу али је истовремено и део намештаја на којем се седи, односно мала фотеља. Да бисте у фотељу сели, морате извући петељку –иначе јао вама!!!

Уметник Мата дизајнирао је ову фотељу крајем шездесетих година 20. века, инспирисан уметношћу Рене Магрита, отуда и њен назив. Као што је Магрит својевремено, двадесетих, насликао лулу испод које је написао: „Ово није лула”, тако је и његов следбеник Мата дизајнирао фотељу испод које је сигурно могао да напише: „Ово није фотеља”. Овај изврнути црни полуцилиндар у који је углављена велика зелена јабука, у сваком случају је фантастична и неодољива уметничка идеја која у себи носи филозофске теме и дилеме око односа између речи, слике и предмета.

Заиста, да ли је ово фотеља или се само тако зове?

Уметници-надреалисти су у правом смислу те речи уживали стварајући своју уметност. Њихови манифести, њихове бесконачне расправе о суштини ствари и међусобним односима речи и дела, резултирали су феноменалним објектима у многобројним сферама нашег окружења, од намештаја до накита, од сатова до читавих амбијената у којима је оно што је ту пред нама увек дискутабилно: да ли је ТО заиста ТО или нам се ТО само тако чини?!

Мата је применио принцип „поетике неочекиваног” за дизајнирање једног сасвим обичног, свакодневног, употребног предмета и то као следбеник идеја надреалиста који су овај принцип користили у сликарству и скулптури.

Радећи за италијанску фирму „Гавина”, Мата је успешно спровео концепт синтезе уметности и дизајна којом су се инспирисали авангардни креатори седамдесетих година прошлог века.

Фотеља „Јабука у шеширу” коју бисмо могли назвати и „зелено и црно” постала је заштитни знак „Гавине” и производи се као својеврсни куриозитет једног времена од 1971. године до данас.

Роберто Себастијан Мата (1911–2002)

(Фото: архива аутора)

Прикључује се покрету надреалиста који су имали велики утицај на његов рад

Чилеански уметник, рођен је у Сантјагу де Чилеу, студирао је архитектуру на чилеанском Католичком универзитету, да би почетком тридесетих година отишао у Париз где је извесно време радио у атељеу Ле Корбизијеа. Године 1937. упознаје се са познатим уметницима који су у то време стварали у Паризу, дружи се са Рене Магритом, Хуаном Мироом, Паблом Пикасом, Марселом Дишаном, Анри Бретоном. Прикључује се покрету надреалиста који су имали велики утицај на његов рад. Крајем тридесетих одлази у Њујорк где има самосталну изложбу својих цртежа. Одлази у Мексико, затим се враћа у Париз, потом иде у Рим... Почиње да се бави скулптуром. Шездесетих и седамдесетих година политички је активан, против војне хунте која има сву власт у Чилеу и која је убила Салватора Аљендеа. У међувремену активан је и у уметности, одржавају се његове велике ретроспективе у МОМА у Њујорку, затим у Стокхолму, Амстердаму, Берлину, Лондону, Риму, Минхену.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs