Jabuka u šeširu

„Magrita” je – jabuka u šeširu ali je istovremeno i deo nameštaja na kojem se sedi, odnosno mala fotelja. Da biste u fotelju seli, morate izvući peteljku –inače jao vama!!!

Umetnik Mata dizajnirao je ovu fotelju krajem šezdesetih godina 20. veka, inspirisan umetnošću Rene Magrita, otuda i njen naziv. Kao što je Magrit svojevremeno, dvadesetih, naslikao lulu ispod koje je napisao: „Ovo nije lula”, tako je i njegov sledbenik Mata dizajnirao fotelju ispod koje je sigurno mogao da napiše: „Ovo nije fotelja”. Ovaj izvrnuti crni polucilindar u koji je uglavljena velika zelena jabuka, u svakom slučaju je fantastična i neodoljiva umetnička ideja koja u sebi nosi filozofske teme i dileme oko odnosa između reči, slike i predmeta.

Zaista, da li je ovo fotelja ili se samo tako zove?

Umetnici-nadrealisti su u pravom smislu te reči uživali stvarajući svoju umetnost. Njihovi manifesti, njihove beskonačne rasprave o suštini stvari i međusobnim odnosima reči i dela, rezultirali su fenomenalnim objektima u mnogobrojnim sferama našeg okruženja, od nameštaja do nakita, od satova do čitavih ambijenata u kojima je ono što je tu pred nama uvek diskutabilno: da li je TO zaista TO ili nam se TO samo tako čini?!

Mata je primenio princip „poetike neočekivanog” za dizajniranje jednog sasvim običnog, svakodnevnog, upotrebnog predmeta i to kao sledbenik ideja nadrealista koji su ovaj princip koristili u slikarstvu i skulpturi.

Radeći za italijansku firmu „Gavina”, Mata je uspešno sproveo koncept sinteze umetnosti i dizajna kojom su se inspirisali avangardni kreatori sedamdesetih godina prošlog veka.

Fotelja „Jabuka u šeširu” koju bismo mogli nazvati i „zeleno i crno” postala je zaštitni znak „Gavine” i proizvodi se kao svojevrsni kuriozitet jednog vremena od 1971. godine do danas.

Roberto Sebastijan Mata (1911–2002)

(Foto: arhiva autora)

Priključuje se pokretu nadrealista koji su imali veliki uticaj na njegov rad

Čileanski umetnik, rođen je u Santjagu de Čileu, studirao je arhitekturu na čileanskom Katoličkom univerzitetu, da bi početkom tridesetih godina otišao u Pariz gde je izvesno vreme radio u ateljeu Le Korbizijea. Godine 1937. upoznaje se sa poznatim umetnicima koji su u to vreme stvarali u Parizu, druži se sa Rene Magritom, Huanom Miroom, Pablom Pikasom, Marselom Dišanom, Anri Bretonom. Priključuje se pokretu nadrealista koji su imali veliki uticaj na njegov rad. Krajem tridesetih odlazi u Njujork gde ima samostalnu izložbu svojih crteža. Odlazi u Meksiko, zatim se vraća u Pariz, potom ide u Rim... Počinje da se bavi skulpturom. Šezdesetih i sedamdesetih godina politički je aktivan, protiv vojne hunte koja ima svu vlast u Čileu i koja je ubila Salvatora Aljendea. U međuvremenu aktivan je i u umetnosti, održavaju se njegove velike retrospektive u MOMA u Njujorku, zatim u Stokholmu, Amsterdamu, Berlinu, Londonu, Rimu, Minhenu.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs