Пијачни речник у Матици српској

Како су Срби из Војводине победили оне друге? Питање би могло бити тек део реторичке вештине да у њему нема тужне истине: да ли је српском народу уопште потребна њена најстарија културна институција ако се прекјуче на њеној 125. редовној изборној скупштини, у 182. години постојања и рада, чује вокабулар који би чак и не много осетљиве уши једва прихватиле на неком пијачном ободу... А то се управо у суботу догодило на изборној скупштини Матице српске.

На обимном дневном реду заседања, уз богате и дескриптивне извештаје о раду Матице, свих њених одељења, нашла се и историјски важна за српску културу одлука о оснивању будућег Енциклопедијског завода.

Усвојена је, једногласно, и готово да нимало није инспирисала 250 присутних матичара да је прокоментаришу. Баш као ни приказани богати рад свих делова и одељења Матице, импозантне бројке на којима би позавиделе и светске културне институције у много развијенијим земљама.

Али, зато је наводно начин на који је заказана 125. изборна скупштина, као и листа кандидата за будуће Председништво, које је предложио Управни одбор Матице, од самог почетка седнице инспирисао поједине учеснике да незвани устају са места, да вичу, говоре иако нису добили реч, да пијачним вокабуларом часте чланове радног Председништва Скупштине – потпредседнике академика Димитрија Стефановића и књижевника Мира Вуксановића (на дужности председника после смрти Божидара Ковачека) и генералног секретара Павла Станојевића. Засметало им је, наводно, то што „нема друге листе, нема других кандидата ни алтернативног предлога...”

И нико од матичара није устао у заштиту дигнитета Матице и Председништва, нико није ни покушао да спречи хаос и увреде. Осим једне даме којој је сметало што јој говорник Парошки виче у уво – о вокабулару је ћутала.

Нешто раније, неки непознати човек је свима у сали поделио умножени листић из књиге „Ко је ко” из 1996, где се о Миру Вуксановићу, у овој причи кандидату за председника Матице, поред осталог каже да је „Црногорац, правосл.”.

А онда је Милан Парошки изашао пред скупштину са новом листом кандидата. Потписало ју је четрдесет чланова Матице, а за будућег председника предложен је владика Српске православне цркве др Порфирије. Да би све било према Статуту, пошто др Порфирија није било на самој седници, требало је приложити његову писану сагласност да ће се прихватити будуће функције. Како сагласности није било, на сцену је поново, ваљда десети пут, ступио Парошки и почео да се заклиње да му је др Порфирије „баш јуче рекао да ће се прихватити функције председника Матице српске”.

Ништа није помогла поука академика Чеде Попова који је, уз све поштовање за новог кандидата др Порфирија, рекао да у Матици не иде то тако, да никада није било двојице кандидата око којих би се правио раскол матичара. Није помогао ни лични пример Попова који је истакао да му је понуђено да он буде тај други кандидат, али да је одбио, и зато што се тако у Матици не ради.

Све се истог послеподнева, дакле врло брзо, вратило Матици као бумеранг. За само четири гласа (за је гласало 115, од потребних 119 гласова) изгубила је Председништво и председника. До даљег, до нове, ванредне скупштине. Тако су Срби из Војводине, ваљда, победили Србе који нису из Војводине. Још једна црна српска прича о још једном српском расколу.

Да су то знали чланови оног првог одбора када су пре једног и по века Дунавом селили из Будимпеште у Нови Сад сандуке са првим Матичиним публикацијама, чувајући их на палуби дан и ноћ као драгуље, вероватно би их бацили рибама и сами се утопили…