Pijačni rečnik u Matici srpskoj

Kako su Srbi iz Vojvodine pobedili one druge? Pitanje bi moglo biti tek deo retoričke veštine da u njemu nema tužne istine: da li je srpskom narodu uopšte potrebna njena najstarija kulturna institucija ako se prekjuče na njenoj 125. redovnoj izbornoj skupštini, u 182. godini postojanja i rada, čuje vokabular koji bi čak i ne mnogo osetljive uši jedva prihvatile na nekom pijačnom obodu... A to se upravo u subotu dogodilo na izbornoj skupštini Matice srpske.

Na obimnom dnevnom redu zasedanja, uz bogate i deskriptivne izveštaje o radu Matice, svih njenih odeljenja, našla se i istorijski važna za srpsku kulturu odluka o osnivanju budućeg Enciklopedijskog zavoda.

Usvojena je, jednoglasno, i gotovo da nimalo nije inspirisala 250 prisutnih matičara da je prokomentarišu. Baš kao ni prikazani bogati rad svih delova i odeljenja Matice, impozantne brojke na kojima bi pozavidele i svetske kulturne institucije u mnogo razvijenijim zemljama.

Ali, zato je navodno način na koji je zakazana 125. izborna skupština, kao i lista kandidata za buduće Predsedništvo, koje je predložio Upravni odbor Matice, od samog početka sednice inspirisao pojedine učesnike da nezvani ustaju sa mesta, da viču, govore iako nisu dobili reč, da pijačnim vokabularom časte članove radnog Predsedništva Skupštine – potpredsednike akademika Dimitrija Stefanovića i književnika Mira Vuksanovića (na dužnosti predsednika posle smrti Božidara Kovačeka) i generalnog sekretara Pavla Stanojevića. Zasmetalo im je, navodno, to što „nema druge liste, nema drugih kandidata ni alternativnog predloga...”

I niko od matičara nije ustao u zaštitu digniteta Matice i Predsedništva, niko nije ni pokušao da spreči haos i uvrede. Osim jedne dame kojoj je smetalo što joj govornik Paroški viče u uvo – o vokabularu je ćutala.

Nešto ranije, neki nepoznati čovek je svima u sali podelio umnoženi listić iz knjige „Ko je ko” iz 1996, gde se o Miru Vuksanoviću, u ovoj priči kandidatu za predsednika Matice, pored ostalog kaže da je „Crnogorac, pravosl.”.

A onda je Milan Paroški izašao pred skupštinu sa novom listom kandidata. Potpisalo ju je četrdeset članova Matice, a za budućeg predsednika predložen je vladika Srpske pravoslavne crkve dr Porfirije. Da bi sve bilo prema Statutu, pošto dr Porfirija nije bilo na samoj sednici, trebalo je priložiti njegovu pisanu saglasnost da će se prihvatiti buduće funkcije. Kako saglasnosti nije bilo, na scenu je ponovo, valjda deseti put, stupio Paroški i počeo da se zaklinje da mu je dr Porfirije „baš juče rekao da će se prihvatiti funkcije predsednika Matice srpske”.

Ništa nije pomogla pouka akademika Čede Popova koji je, uz sve poštovanje za novog kandidata dr Porfirija, rekao da u Matici ne ide to tako, da nikada nije bilo dvojice kandidata oko kojih bi se pravio raskol matičara. Nije pomogao ni lični primer Popova koji je istakao da mu je ponuđeno da on bude taj drugi kandidat, ali da je odbio, i zato što se tako u Matici ne radi.

Sve se istog poslepodneva, dakle vrlo brzo, vratilo Matici kao bumerang. Za samo četiri glasa (za je glasalo 115, od potrebnih 119 glasova) izgubila je Predsedništvo i predsednika. Do daljeg, do nove, vanredne skupštine. Tako su Srbi iz Vojvodine, valjda, pobedili Srbe koji nisu iz Vojvodine. Još jedna crna srpska priča o još jednom srpskom raskolu.

Da su to znali članovi onog prvog odbora kada su pre jednog i po veka Dunavom selili iz Budimpešte u Novi Sad sanduke sa prvim Matičinim publikacijama, čuvajući ih na palubi dan i noć kao dragulje, verovatno bi ih bacili ribama i sami se utopili…