Пароле о компромису са прстом на обарачу
Компромис је одједном постао омиљена реч готово свим актерима сиријског рата, али, мада им она више не силази са језика, већина њих још не скида ни прст с обарача. Од свих договора постигнутих о Сирији у последњих десетак дана, онај између Владимира Путина и Доналда Трампа одмах је смрвљен у прах, као и Алепо или Рака гранатама, док су председници Ирана и Турске на заједнички став са првим човеком Кремља додали клаузуле које значе да размимоилажења око присуства страних трупа у Сирији нису изглађена. И Вашингтон је ставио до знања да своје војнике из те земље неће ускоро повући.
Најопипљивији пробој је успео Русији у натезању са сиријским председником Башаром ел Асадом, којег је својом војном интервенцијом довољно учврстила на власти да би му сад могла захтевати и да попусти опозицији. Судећи по изјавама и Асада и Путина након састанка у Сочију, сиријски председник је спреман да разговара са опозицијом о новом уставу и да прихвати изборе под надзором УН. Није прецизирано да ли би се гласало само за парламент или би Сиријце питали желе ли и да смене Асада. Још мутније је питање како уопште организовати изборе кад је четвртина становништва побегла из Сирије док је четвртина расељена унутар ње.
Асадови преговори с опозицијом требало би да почну на конгресу који ће, према договору Русије, Ирана и Турске, бити сазван пре дијалога о Сирији под окриљем УН 28. новембра. Нико се није изјаснио о томе да ли ће на конгресу бити места и за сиријске Курде, који контролишу око 25 одсто територије. Турска, уплашена да ће се и Курди из њене земље повести за примером сународника, жестоко се опире томе да се сиријским Курдима дозволи федерализација те државе.
Да би пресекла ширење курдске аутономије дуж своје јужне границе, Турска је послала војску у Сирију да се тамо ушанчи с појединим опозиционим групама. Пошто за то није имала дозволу сиријских власти, и њено присуство у Сирији спада у оне које власти у Техерану, према речима иранског председника Хасана Роханија из Сочија, сматрају нелегитимним. Турски председник Ердоган је, пак, у својој изјави од свих страна тражио „допринос” политичком решењу кризе, што подразумева и иранске уступке. И Ердоганове речи да се мора наћи решење с којим ће се сложити сви Сиријци звуче као инсистирање да се са власти постепено смакне Асад, за којег су Иранци везани и више него Руси.
Иранско војно присуство у Сирији је такође спорно – за Израел и Саудијску Арабију, чију стрепњу буди копнени коридор који је у акцијама против џихадиста и опозиције Техеран обезбедио од своје територије преко Ирака и Сирије све до Либана. Са либанском проиранском милицијом Хезболах Израел је већ ратовао, да би је сада посматрао како му се приближава и преко сиријске границе.
Трамп и Путин су се на свом последњем сусрету наводно споразумели о повлачењу свих страних војника из Сирије. Али, из потоњих изјава руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова и америчког секретара за одбрану Џејмса Матиса види се да ни Москва не држи да је иранско присуство спорно, док у Вашингтону не мисле да се повуку из Сирије пре него што обезбеде два предуслова. Прво, да се постарају да се џихадисти не прегрупишу и навале поново, те друго – да се изнађе дипломатско решење за рат, што значи да ће, у савезу са Курдима, Американци још бити препрека ривалским плановима за уређење Сирије.
Једино што је Израел добио јесте да проиранске милиције не би требало да се примичу његовој граници са Сиријом на мање од девет километара, што је много ближе од оног што је тражио Тел Авив. Иранска револуционарна гарда је и јуче поручила, уз претње САД и Израелу, како преноси Ројтерс, да разоружање Хезболаха у Либану не долази у обзир и да ће она учествовати у реконструкцији Сирије, што ће јој, поврх осталих међудржавних уговора које је Иран већ издејствовао код Асада, преко моћних компанија из њеног пословног царства дати додатну моћ у тој земљи.
Саудијци су положај Хезболаха и Ирана покушали да пољуљају терањем либанског премијера Сада Харирија на оставку. Као знак воље за компромисом тумачило се то што се лидер конгреса сиријске опозиције под саудијским окриљем, Ријад Хиџаб, повукао јер се од њега наводно тражило да се помири с останком Асада на власти до даљег. Међутим, та опозициона скупина је јуче из саудијске престонице поручила да остаје при том захтеву. Ма колико ослабљени, антирежимски борци су и недавно покренули једну, додуше неуспешну офанзиву, што такође показује да им ресурси, вероватно и помоћ из иностранства, нису сасвим пресушили.
Русија је једина која је у овом часу, према њеном начелнику генералштаба Валерију Герасимову, спремна да „вероватно” повуче своје људе из Сирије, али не све, нити се зна колико и када. Сличне најаве су већ једном стигле из Москве, али је након тога само била заоштрена офанзива на борце опозиције. И након рата, Русији ће у Сирији остати на дугорочан закуп две сталне војне базе. Западни и израелски извори тврде да и Иран тражи барем једну.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
