Parole o kompromisu sa prstom na obaraču
Kompromis je odjednom postao omiljena reč gotovo svim akterima sirijskog rata, ali, mada im ona više ne silazi sa jezika, većina njih još ne skida ni prst s obarača. Od svih dogovora postignutih o Siriji u poslednjih desetak dana, onaj između Vladimira Putina i Donalda Trampa odmah je smrvljen u prah, kao i Alepo ili Raka granatama, dok su predsednici Irana i Turske na zajednički stav sa prvim čovekom Kremlja dodali klauzule koje znače da razmimoilaženja oko prisustva stranih trupa u Siriji nisu izglađena. I Vašington je stavio do znanja da svoje vojnike iz te zemlje neće uskoro povući.
Najopipljiviji proboj je uspeo Rusiji u natezanju sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, kojeg je svojom vojnom intervencijom dovoljno učvrstila na vlasti da bi mu sad mogla zahtevati i da popusti opoziciji. Sudeći po izjavama i Asada i Putina nakon sastanka u Sočiju, sirijski predsednik je spreman da razgovara sa opozicijom o novom ustavu i da prihvati izbore pod nadzorom UN. Nije precizirano da li bi se glasalo samo za parlament ili bi Sirijce pitali žele li i da smene Asada. Još mutnije je pitanje kako uopšte organizovati izbore kad je četvrtina stanovništva pobegla iz Sirije dok je četvrtina raseljena unutar nje.
Asadovi pregovori s opozicijom trebalo bi da počnu na kongresu koji će, prema dogovoru Rusije, Irana i Turske, biti sazvan pre dijaloga o Siriji pod okriljem UN 28. novembra. Niko se nije izjasnio o tome da li će na kongresu biti mesta i za sirijske Kurde, koji kontrolišu oko 25 odsto teritorije. Turska, uplašena da će se i Kurdi iz njene zemlje povesti za primerom sunarodnika, žestoko se opire tome da se sirijskim Kurdima dozvoli federalizacija te države.
Da bi presekla širenje kurdske autonomije duž svoje južne granice, Turska je poslala vojsku u Siriju da se tamo ušanči s pojedinim opozicionim grupama. Pošto za to nije imala dozvolu sirijskih vlasti, i njeno prisustvo u Siriji spada u one koje vlasti u Teheranu, prema rečima iranskog predsednika Hasana Rohanija iz Sočija, smatraju nelegitimnim. Turski predsednik Erdogan je, pak, u svojoj izjavi od svih strana tražio „doprinos” političkom rešenju krize, što podrazumeva i iranske ustupke. I Erdoganove reči da se mora naći rešenje s kojim će se složiti svi Sirijci zvuče kao insistiranje da se sa vlasti postepeno smakne Asad, za kojeg su Iranci vezani i više nego Rusi.
Iransko vojno prisustvo u Siriji je takođe sporno – za Izrael i Saudijsku Arabiju, čiju strepnju budi kopneni koridor koji je u akcijama protiv džihadista i opozicije Teheran obezbedio od svoje teritorije preko Iraka i Sirije sve do Libana. Sa libanskom proiranskom milicijom Hezbolah Izrael je već ratovao, da bi je sada posmatrao kako mu se približava i preko sirijske granice.
Tramp i Putin su se na svom poslednjem susretu navodno sporazumeli o povlačenju svih stranih vojnika iz Sirije. Ali, iz potonjih izjava ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova i američkog sekretara za odbranu Džejmsa Matisa vidi se da ni Moskva ne drži da je iransko prisustvo sporno, dok u Vašingtonu ne misle da se povuku iz Sirije pre nego što obezbede dva preduslova. Prvo, da se postaraju da se džihadisti ne pregrupišu i navale ponovo, te drugo – da se iznađe diplomatsko rešenje za rat, što znači da će, u savezu sa Kurdima, Amerikanci još biti prepreka rivalskim planovima za uređenje Sirije.
Jedino što je Izrael dobio jeste da proiranske milicije ne bi trebalo da se primiču njegovoj granici sa Sirijom na manje od devet kilometara, što je mnogo bliže od onog što je tražio Tel Aviv. Iranska revolucionarna garda je i juče poručila, uz pretnje SAD i Izraelu, kako prenosi Rojters, da razoružanje Hezbolaha u Libanu ne dolazi u obzir i da će ona učestvovati u rekonstrukciji Sirije, što će joj, povrh ostalih međudržavnih ugovora koje je Iran već izdejstvovao kod Asada, preko moćnih kompanija iz njenog poslovnog carstva dati dodatnu moć u toj zemlji.
Saudijci su položaj Hezbolaha i Irana pokušali da poljuljaju teranjem libanskog premijera Sada Haririja na ostavku. Kao znak volje za kompromisom tumačilo se to što se lider kongresa sirijske opozicije pod saudijskim okriljem, Rijad Hidžab, povukao jer se od njega navodno tražilo da se pomiri s ostankom Asada na vlasti do daljeg. Međutim, ta opoziciona skupina je juče iz saudijske prestonice poručila da ostaje pri tom zahtevu. Ma koliko oslabljeni, antirežimski borci su i nedavno pokrenuli jednu, doduše neuspešnu ofanzivu, što takođe pokazuje da im resursi, verovatno i pomoć iz inostranstva, nisu sasvim presušili.
Rusija je jedina koja je u ovom času, prema njenom načelniku generalštaba Valeriju Gerasimovu, spremna da „verovatno” povuče svoje ljude iz Sirije, ali ne sve, niti se zna koliko i kada. Slične najave su već jednom stigle iz Moskve, ali je nakon toga samo bila zaoštrena ofanziva na borce opozicije. I nakon rata, Rusiji će u Siriji ostati na dugoročan zakup dve stalne vojne baze. Zapadni i izraelski izvori tvrde da i Iran traži barem jednu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
