​Колико капитала може да стане на врх чиоде

Ко је икада макар привирио у неку редакцију, одмах му је било јасно да се теме које се на најдиректнији могући начин тичу читалаца налазе високо на лествици приоритета сваког солидног новинара. Грађани с посебном пажњом реагују на такозване животне приче које се баве њиховим конкретним невољама овде и сада, било да је реч о новом завлачењу руке у џепове пореских обвезника, било о квалитету пијаће воде. Стога чуди мук са којим је већина медијских кућа које држе до себе испратила несвакидашњи догађај који се пре неколико дана одиграо на југозападу Шведске.

Ако се занемаре синдикалне публикације, малтене је потпуно испод радара остала информација да је Гетеборг био домаћин самита Европске уније чија главна тема нису били ни брегзит, ни миграције, ни Русијa, него – социјална питања.

 

Иза документа који је потписан, а који у преводу са енглеског може звучати помало рогобатно, „Европски стуб социјалних права”, крије се у ствари намера да се укаже на чињеницу да су социјална права радника и економски прогрес суштински две стране једне медаље и да једно без другог у Европи 21. века – једноставно не иде. Као непосредан разлог за организацију гетеборшког окупљања, међутим, истакнута је важност сузбијања нараслог популизма у Европи. Има нешто у редовима, а нешто више је између њих.

ВОДОДЕЛНИЦА ПОПУЛИЗАМ: Јавна сфера одавно није била тако преплављена терминима растегљивог значења да ни они који их рабе без сваке мере нису баш најсигурнији где у реченици треба да их уметну. После „постистине” или „алтернативних чињеница”, прави хит сезоне је вероватно „популизам”. Било да под њим подразумевамо Марин ле Пен, било Герта Вилдерса или можда Ципраса и Пабла Иглесијаса, за ову причу је мање важно. Иако је лако разумети забринутост европских лидера због надолазеће плиме популиста, неће бити да је искључиво овај феномен одговоран за ерозију радничких права на Старом континенту. Погледајмо на пример Француску или Немачку. Ако се ико доживљава као симбол „антипопулизма”, онда су то Ангела Меркел и Емануел Макрон, а управо из њихових земаља ових дана стижу вести о поткопавању права радника, за која се наивно мислило да представљају заувек освојене слободе.

У Берлину су тако многи наздрављали прогнози савета економских стручњака у којој је најављен даљи раст немачког економског чуда. У неких 450 страница извештаја, остао је, међутим, затрпан одговор на питање – по коју цену? Наиме, да би Немачка постала још јача, економски савет фактички сугерише да највећи терет треба да падне на плећа радничке класе. Заправо се предлаже да осмочасовни радни дан оде у историју, у пакету са неким другом погодностима које су чувале достојанство немачког радника.

С друге стране, иако је у Француској на председничким изборима поражен популизам Националног фронта, ни то није спасло француске раднике од удара који је уследио. На тапету је Закон о раду, који је новопечени председник још у кампањи означио као главног кривца за троми привредни раст. Вештим маневром Макрон је успео да посеје клицу раздора унутар синдикалног блока, али све чешћи протести на париским булеварима подсећају да је француска радничка класа можда ипак жилавија него што се то чини онима из Јелисејске палате.

КАПИТАЛИЗАМ СА ЉУДСКИМ ЛИКОМ: У „Капиталу у 21. веку”, француског економисте Томе Пикетија, који је већ постао класик, констатује се да је неједнакост неодвојива одлика капитализма, али и да та неједнакост може да постане озбиљна претња за демократска друштва. Покрет „Окупирај Волстрит” – који се јавио као спонтани вапај против економије која је довела до енормног богаћења један одсто Американаца док преосталих 99 процената падају у дугове преко гуше – погрешио је. Реч је о 0,1 или, по неким проценама, чак 0,01 одсто супербогатих.

А какве то има везе са радничким правима? Директне, да не може бити директније. Наиме, бројне анализе указују на тренд нестанка средње класе, дакле људи који могу пристојно да живе од свога рада. Истовремено са ражаловањем њихових радних права које је директно пропорционално продужењу радног времена и смањењу зарада, највећи део капитала се гомила на врху чиоде на којој стоји 0,01 ултрабогатих. Ако се овом тренду придода још и економска криза која је уздрмала свет пре десетак година, имамо посла са новим феноменом чији су најопштији заједнички именилац несигурност посла и неорганизованост радника. Називају га прекаријат.

Важно је да не прође још 20 година, па да ЕУ поново организује нови социјални самит. Цена свеопштег „прогреса” у којем се шачица људи богати док већина тавори у готово дикенсовским условима – чини се превисоком. У односу на глобалне оквире Стари континент и даље изгледа као острво на којем има наде за јаку средњу класу. Зато, где другде ако не у Европи отворити дебату о овим питањима? Кад ако не сад?