​Koliko kapitala može da stane na vrh čiode

Ko je ikada makar privirio u neku redakciju, odmah mu je bilo jasno da se teme koje se na najdirektniji mogući način tiču čitalaca nalaze visoko na lestvici prioriteta svakog solidnog novinara. Građani s posebnom pažnjom reaguju na takozvane životne priče koje se bave njihovim konkretnim nevoljama ovde i sada, bilo da je reč o novom zavlačenju ruke u džepove poreskih obveznika, bilo o kvalitetu pijaće vode. Stoga čudi muk sa kojim je većina medijskih kuća koje drže do sebe ispratila nesvakidašnji događaj koji se pre nekoliko dana odigrao na jugozapadu Švedske.

Ako se zanemare sindikalne publikacije, maltene je potpuno ispod radara ostala informacija da je Geteborg bio domaćin samita Evropske unije čija glavna tema nisu bili ni bregzit, ni migracije, ni Rusija, nego – socijalna pitanja.

 

Iza dokumenta koji je potpisan, a koji u prevodu sa engleskog može zvučati pomalo rogobatno, „Evropski stub socijalnih prava”, krije se u stvari namera da se ukaže na činjenicu da su socijalna prava radnika i ekonomski progres suštinski dve strane jedne medalje i da jedno bez drugog u Evropi 21. veka – jednostavno ne ide. Kao neposredan razlog za organizaciju geteborškog okupljanja, međutim, istaknuta je važnost suzbijanja naraslog populizma u Evropi. Ima nešto u redovima, a nešto više je između njih.

VODODELNICA POPULIZAM: Javna sfera odavno nije bila tako preplavljena terminima rastegljivog značenja da ni oni koji ih rabe bez svake mere nisu baš najsigurniji gde u rečenici treba da ih umetnu. Posle „postistine” ili „alternativnih činjenica”, pravi hit sezone je verovatno „populizam”. Bilo da pod njim podrazumevamo Marin le Pen, bilo Gerta Vildersa ili možda Ciprasa i Pabla Iglesijasa, za ovu priču je manje važno. Iako je lako razumeti zabrinutost evropskih lidera zbog nadolazeće plime populista, neće biti da je isključivo ovaj fenomen odgovoran za eroziju radničkih prava na Starom kontinentu. Pogledajmo na primer Francusku ili Nemačku. Ako se iko doživljava kao simbol „antipopulizma”, onda su to Angela Merkel i Emanuel Makron, a upravo iz njihovih zemalja ovih dana stižu vesti o potkopavanju prava radnika, za koja se naivno mislilo da predstavljaju zauvek osvojene slobode.

U Berlinu su tako mnogi nazdravljali prognozi saveta ekonomskih stručnjaka u kojoj je najavljen dalji rast nemačkog ekonomskog čuda. U nekih 450 stranica izveštaja, ostao je, međutim, zatrpan odgovor na pitanje – po koju cenu? Naime, da bi Nemačka postala još jača, ekonomski savet faktički sugeriše da najveći teret treba da padne na pleća radničke klase. Zapravo se predlaže da osmočasovni radni dan ode u istoriju, u paketu sa nekim drugom pogodnostima koje su čuvale dostojanstvo nemačkog radnika.

S druge strane, iako je u Francuskoj na predsedničkim izborima poražen populizam Nacionalnog fronta, ni to nije spaslo francuske radnike od udara koji je usledio. Na tapetu je Zakon o radu, koji je novopečeni predsednik još u kampanji označio kao glavnog krivca za tromi privredni rast. Veštim manevrom Makron je uspeo da poseje klicu razdora unutar sindikalnog bloka, ali sve češći protesti na pariskim bulevarima podsećaju da je francuska radnička klasa možda ipak žilavija nego što se to čini onima iz Jelisejske palate.

KAPITALIZAM SA LjUDSKIM LIKOM: U „Kapitalu u 21. veku”, francuskog ekonomiste Tome Piketija, koji je već postao klasik, konstatuje se da je nejednakost neodvojiva odlika kapitalizma, ali i da ta nejednakost može da postane ozbiljna pretnja za demokratska društva. Pokret „Okupiraj Volstrit” – koji se javio kao spontani vapaj protiv ekonomije koja je dovela do enormnog bogaćenja jedan odsto Amerikanaca dok preostalih 99 procenata padaju u dugove preko guše – pogrešio je. Reč je o 0,1 ili, po nekim procenama, čak 0,01 odsto superbogatih.

A kakve to ima veze sa radničkim pravima? Direktne, da ne može biti direktnije. Naime, brojne analize ukazuju na trend nestanka srednje klase, dakle ljudi koji mogu pristojno da žive od svoga rada. Istovremeno sa ražalovanjem njihovih radnih prava koje je direktno proporcionalno produženju radnog vremena i smanjenju zarada, najveći deo kapitala se gomila na vrhu čiode na kojoj stoji 0,01 ultrabogatih. Ako se ovom trendu pridoda još i ekonomska kriza koja je uzdrmala svet pre desetak godina, imamo posla sa novim fenomenom čiji su najopštiji zajednički imenilac nesigurnost posla i neorganizovanost radnika. Nazivaju ga prekarijat.

Važno je da ne prođe još 20 godina, pa da EU ponovo organizuje novi socijalni samit. Cena sveopšteg „progresa” u kojem se šačica ljudi bogati dok većina tavori u gotovo dikensovskim uslovima – čini se previsokom. U odnosu na globalne okvire Stari kontinent i dalje izgleda kao ostrvo na kojem ima nade za jaku srednju klasu. Zato, gde drugde ako ne u Evropi otvoriti debatu o ovim pitanjima? Kad ako ne sad?