Руски С-400 стиже у Турску 2019. године

У Вашингтону тврде да руске ракете „неће моћи да се уклопе у одбрамбени систем алијансе” и да на тај начин председник Реџеп Тајип Ердоган почиње да окреће леђа савезницима са којима у последње време иначе не може да нађе заједнички језик око многих проблема.

У западним медијима се, међутим, и даље могу чути спекулације да ће Турска у последњем часу ипак отказати тај посао, највећи који је досад једна чланица НАТО-а склопила са Москвом. Нешто слично се пре две година догодило и са Кином. У Анкари тврде да посао са Москвом није изузетак у НАТО-у: пре десетак година и Грчка је купила руски ракетни систем С-300.

Преговори Анкаре и Москве почели су пре годину дана и у септембру је обелодањено да је уговор потписан и да је већ уплаћен аванс. „То је готов посао”, потврдили су ове седмице у Министарству одбране. Реч је о огромном послу који премашује две милијарде евра. Појединости се, међутим, засад не откривају. У Анкари се надају да ће од Руса добити кредит и да ће се њена војна индустрија укључити у производњу модерних ракетних система.

Потреба за разорним ракетама се појавила пре шест година после доласка „арапског пролећа” у суседну Сирију пошто режим Башара ел Асада располаже модерним наоружањем укључујући и хемијско оружје. У Анкари се од првог часа страхује да би оно могло да падне у руке терориста, који се не би устручавали да га  употребе против Турске. НАТО савезници – Шпанија, Холандија и Немачка – када је почео рат у Сирији, у југоисточној Анадолији инсталирали су ракетне системе „патриот” на граници према суседној земљи, али су их 2015. године повукли и Турска је сада сама изложена том ризику. То није све: у Анкари не могу да опросте Пентагону што наоружава тамошње, како тврде, курдске „терористе”.

На западу се већ говори да је Анкара почела да окреће леђа НАТО-у, да се забрињавајуће приклања истоку: ка Москви и Шангајској организацији за сарадњу у којој су и Кина, Индија, Пакистан као и још неке земље централне Азије. То су без сумње исхитрене процене пошто је Турска засад нераскидиво везана за одбрамбени систем и наоружање алијансе чији је члан још од 1952. године.

„Турска придаје приоритет савезу с НАТО-ом, када је реч о задовољавању њених одбрамбених потреба. Али, у последње време неки наши војни савезници показују отпор када ми треба да добијемо оружје и системе који су нам потребни за одбрану земље. У таквој ситуацији ми морамо да тражимо решење на другој страни како би заштитили наш ваздушни простор, објашњава шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу не помињући при том земље које имају резерве према Анкари мада је је јасно да је реч о Америци, Холандији и Немачкој.

У Анкари одбацују критике да су се превише везали за Русију. То је, кажу, дволично понашање. „Поједини шефови дипломатија западних земаља говоре о потреби сарадње са Русијом, али када ми то урадимо онда кажу да је то опасно, да смо се превише приближили  Москви”, објашњавају у турској влади.

Анкара је успела да унапреди односе са Москвом после обарања руског авиона „су-24” у пограничном делу према Сирији крајем 2015. године. Председници Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган, који се због тога јавно извинио Москви, у  међувремену су се срели шест пута. На западу то изазива велико подозрење и већ се могу чути исхитрене оцене аналитичара да је то увод у дефинитивни „развод брака” између Анкаре и Алијансе. Искусни Ердоган, који се суочава са многим изазовима у земљи и суседству, сигурно се у догледно време неће упустити у такву авантуру чији исход би могао да означи крај његове вансеријске каријере без обзира шта ко мисли о његовој политици.