Ruski S-400 stiže u Tursku 2019. godine

U Vašingtonu tvrde da ruske rakete „neće moći da se uklope u odbrambeni sistem alijanse” i da na taj način predsednik Redžep Tajip Erdogan počinje da okreće leđa saveznicima sa kojima u poslednje vreme inače ne može da nađe zajednički jezik oko mnogih problema.

U zapadnim medijima se, međutim, i dalje mogu čuti spekulacije da će Turska u poslednjem času ipak otkazati taj posao, najveći koji je dosad jedna članica NATO-a sklopila sa Moskvom. Nešto slično se pre dve godina dogodilo i sa Kinom. U Ankari tvrde da posao sa Moskvom nije izuzetak u NATO-u: pre desetak godina i Grčka je kupila ruski raketni sistem S-300.

Pregovori Ankare i Moskve počeli su pre godinu dana i u septembru je obelodanjeno da je ugovor potpisan i da je već uplaćen avans. „To je gotov posao”, potvrdili su ove sedmice u Ministarstvu odbrane. Reč je o ogromnom poslu koji premašuje dve milijarde evra. Pojedinosti se, međutim, zasad ne otkrivaju. U Ankari se nadaju da će od Rusa dobiti kredit i da će se njena vojna industrija uključiti u proizvodnju modernih raketnih sistema.

Potreba za razornim raketama se pojavila pre šest godina posle dolaska „arapskog proleća” u susednu Siriju pošto režim Bašara el Asada raspolaže modernim naoružanjem uključujući i hemijsko oružje. U Ankari se od prvog časa strahuje da bi ono moglo da padne u ruke terorista, koji se ne bi ustručavali da ga  upotrebe protiv Turske. NATO saveznici – Španija, Holandija i Nemačka – kada je počeo rat u Siriji, u jugoistočnoj Anadoliji instalirali su raketne sisteme „patriot” na granici prema susednoj zemlji, ali su ih 2015. godine povukli i Turska je sada sama izložena tom riziku. To nije sve: u Ankari ne mogu da oproste Pentagonu što naoružava tamošnje, kako tvrde, kurdske „teroriste”.

Na zapadu se već govori da je Ankara počela da okreće leđa NATO-u, da se zabrinjavajuće priklanja istoku: ka Moskvi i Šangajskoj organizaciji za saradnju u kojoj su i Kina, Indija, Pakistan kao i još neke zemlje centralne Azije. To su bez sumnje ishitrene procene pošto je Turska zasad neraskidivo vezana za odbrambeni sistem i naoružanje alijanse čiji je član još od 1952. godine.

„Turska pridaje prioritet savezu s NATO-om, kada je reč o zadovoljavanju njenih odbrambenih potreba. Ali, u poslednje vreme neki naši vojni saveznici pokazuju otpor kada mi treba da dobijemo oružje i sisteme koji su nam potrebni za odbranu zemlje. U takvoj situaciji mi moramo da tražimo rešenje na drugoj strani kako bi zaštitili naš vazdušni prostor, objašnjava šef diplomatije Mevlut Čavušoglu ne pominjući pri tom zemlje koje imaju rezerve prema Ankari mada je je jasno da je reč o Americi, Holandiji i Nemačkoj.

U Ankari odbacuju kritike da su se previše vezali za Rusiju. To je, kažu, dvolično ponašanje. „Pojedini šefovi diplomatija zapadnih zemalja govore o potrebi saradnje sa Rusijom, ali kada mi to uradimo onda kažu da je to opasno, da smo se previše približili  Moskvi”, objašnjavaju u turskoj vladi.

Ankara je uspela da unapredi odnose sa Moskvom posle obaranja ruskog aviona „su-24” u pograničnom delu prema Siriji krajem 2015. godine. Predsednici Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan, koji se zbog toga javno izvinio Moskvi, u  međuvremenu su se sreli šest puta. Na zapadu to izaziva veliko podozrenje i već se mogu čuti ishitrene ocene analitičara da je to uvod u definitivni „razvod braka” između Ankare i Alijanse. Iskusni Erdogan, koji se suočava sa mnogim izazovima u zemlji i susedstvu, sigurno se u dogledno vreme neće upustiti u takvu avanturu čiji ishod bi mogao da označi kraj njegove vanserijske karijere bez obzira šta ko misli o njegovoj politici.