Доживотна робија – за и против

Д. В. из Београда био је 17 година у затвору због убиства, а када је изашао на слободу починио је два убиства за два дана (2013. године). Д. К. је 1995. године осуђен за убиство на седам година затвора. Када је изашао на слободу 2002. године поново је извршио убиство, поново је осуђен, издржао је казну, да би 2014. године трећи пут убио. Б. И. је 1980. године осуђен за убиство, па је 1998. по изласку из затвора поново извршио убиство. После друге издржане казне затвора, поново је убио 2009. године. Т. М. је убио 2001. па поново 2011. године, после издржане казне.

Примера осуђеника који су одузели три живота, а у међувремену издржали казне због претходних убистава, заиста упућују на закључак да постоје непоправљиве убице.

Још нико у Србији није издржао максималну казну од 40 година затвора. Она је уведена тек пре десет година, па се не може претпоставити како ће се ови осуђеници понашати када се нађу на слободи. Према подацима, ову казну у Србији издржава 82 осуђеника, због најтежих злочина.

Судија Бата Цветковић, председник Кривичног одељења Врховног касационог суда питао је да ли би Србија увођењем казне доживотног затвора задржала и постојећу најтежу казну од 40 година.

– У случају увођења казне доживотног затвора вероватно ће бити отворено и питање могућности примене условног отпуста, што би довело до отварања бројних других дилема – рекао је судија Цветковић.

– Став Европског суда за људска права заузет је у одлуци великог већа тог суда из 2013. године, којим је речено да се казна доживотног затвора не може прописати и изрећи без права осуђеног да по одређеном основу краће траје – било да је у питању условни отпуст, помиловање или амнестија – рекла је на округлом столу министарка правде Нела Кубуровић. Она је навела да од свих европских земаља доживотни затвор немају само Шпанија, Португалија и Норвешка (поред земаља бивше Југославије).

Како је навела министарка, условни отпуст се у Србији може тражити после две трећине издржане казне, што износи 26,5 година у случају казне од 40 година затвора, док је европски стандард код доживотног затвора – да се условни отпуст може тражити после 25 година.

Многи говорници су указали да у таквом случају ова казна не би била оно што јој само име говори – до краја живота.

– Ако говоримо о условном отпусту, онда не знам у чему је сврха доживотног затвора. Онда је боље да повећамо максимум казне на 50 или 60 година. Циљ казне доживотне робије је да осуђеник не изађе из затвора. Притом треба имати у виду да ни садашњих 40 година затвора није мала казна – каже Мирко Драшковић, судија Вишег суда у Нишу.

Др Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања, наглашава да наши судови нису благонаклони када одлучују о условном отпусту, али да треба одговорити на питање колико је Србија спремна да створи услове за извршење казне доживотног затвора.

Проф. др Наташа Мрвић Петровић, научни саветник Института за упоредно право, указала је на проблем пренасељености затвора и то управо тамо где су осуђеници на дуготрајне казне.

– Решење по којем би неко остао у затвору до смрти је и те како скупо за државу. Нема правно-техничких препрека да се уведе казна доживотног затвора. Питање је шта се тиме постиже а мислим да се не постиже много у односу на постојећу казну од 40 година затвора – рекла је др Мрвић Петровић и нагласила да се први пут дешава да ће један законски предлог ући у скупштинску процедуру на основу иницијативе грађана.

Пет услова за доживотну робију

Др Станко Бејатовић, професор Правног факултета у Крагујевцу, сматра да постоји више разлога за него против увођења казне доживотног затвора, али да притом морају бити испуњени одређени услови.

Први услов је да могућност изрицања доживотног затвора постоји само у стриктно предвиђеним случајевима – за тачно одређена најтежа кривична дела.

Други услов је да доживотни затвор не буде предвиђен као једина могућа кривична санкција, већ алтернативно са казном затвора у ограниченом трајању (на пример 40 година).

Трећи услов је да закон прецизира у којим случајевима није могуће изрећи доживотни затвор (на пример, млађим пунолетним особама).

Четврти услов је да закон пропише да осуђеник, под одређеним условима, има право на краће трајање казне односно на њену трансформацију у казну затвора у одређеном временском трајању.

Пети услов је да се законом одреди које је то време после којег осуђеник може да тражи трансформацију доживотне казне у казну затвора у одређеном временском трајању. Препорука је да то не буде дуже од 25 година проведених у затвору.