Doživotna robija – za i protiv

D. V. iz Beograda bio je 17 godina u zatvoru zbog ubistva, a kada je izašao na slobodu počinio je dva ubistva za dva dana (2013. godine). D. K. je 1995. godine osuđen za ubistvo na sedam godina zatvora. Kada je izašao na slobodu 2002. godine ponovo je izvršio ubistvo, ponovo je osuđen, izdržao je kaznu, da bi 2014. godine treći put ubio. B. I. je 1980. godine osuđen za ubistvo, pa je 1998. po izlasku iz zatvora ponovo izvršio ubistvo. Posle druge izdržane kazne zatvora, ponovo je ubio 2009. godine. T. M. je ubio 2001. pa ponovo 2011. godine, posle izdržane kazne.

Primera osuđenika koji su oduzeli tri života, a u međuvremenu izdržali kazne zbog prethodnih ubistava, zaista upućuju na zaključak da postoje nepopravljive ubice.

Još niko u Srbiji nije izdržao maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora. Ona je uvedena tek pre deset godina, pa se ne može pretpostaviti kako će se ovi osuđenici ponašati kada se nađu na slobodi. Prema podacima, ovu kaznu u Srbiji izdržava 82 osuđenika, zbog najtežih zločina.

Sudija Bata Cvetković, predsednik Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda pitao je da li bi Srbija uvođenjem kazne doživotnog zatvora zadržala i postojeću najtežu kaznu od 40 godina.

– U slučaju uvođenja kazne doživotnog zatvora verovatno će biti otvoreno i pitanje mogućnosti primene uslovnog otpusta, što bi dovelo do otvaranja brojnih drugih dilema – rekao je sudija Cvetković.

– Stav Evropskog suda za ljudska prava zauzet je u odluci velikog veća tog suda iz 2013. godine, kojim je rečeno da se kazna doživotnog zatvora ne može propisati i izreći bez prava osuđenog da po određenom osnovu kraće traje – bilo da je u pitanju uslovni otpust, pomilovanje ili amnestija – rekla je na okruglom stolu ministarka pravde Nela Kuburović. Ona je navela da od svih evropskih zemalja doživotni zatvor nemaju samo Španija, Portugalija i Norveška (pored zemalja bivše Jugoslavije).

Kako je navela ministarka, uslovni otpust se u Srbiji može tražiti posle dve trećine izdržane kazne, što iznosi 26,5 godina u slučaju kazne od 40 godina zatvora, dok je evropski standard kod doživotnog zatvora – da se uslovni otpust može tražiti posle 25 godina.

Mnogi govornici su ukazali da u takvom slučaju ova kazna ne bi bila ono što joj samo ime govori – do kraja života.

– Ako govorimo o uslovnom otpustu, onda ne znam u čemu je svrha doživotnog zatvora. Onda je bolje da povećamo maksimum kazne na 50 ili 60 godina. Cilj kazne doživotne robije je da osuđenik ne izađe iz zatvora. Pritom treba imati u vidu da ni sadašnjih 40 godina zatvora nije mala kazna – kaže Mirko Drašković, sudija Višeg suda u Nišu.

Dr Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, naglašava da naši sudovi nisu blagonakloni kada odlučuju o uslovnom otpustu, ali da treba odgovoriti na pitanje koliko je Srbija spremna da stvori uslove za izvršenje kazne doživotnog zatvora.

Prof. dr Nataša Mrvić Petrović, naučni savetnik Instituta za uporedno pravo, ukazala je na problem prenaseljenosti zatvora i to upravo tamo gde su osuđenici na dugotrajne kazne.

– Rešenje po kojem bi neko ostao u zatvoru do smrti je i te kako skupo za državu. Nema pravno-tehničkih prepreka da se uvede kazna doživotnog zatvora. Pitanje je šta se time postiže a mislim da se ne postiže mnogo u odnosu na postojeću kaznu od 40 godina zatvora – rekla je dr Mrvić Petrović i naglasila da se prvi put dešava da će jedan zakonski predlog ući u skupštinsku proceduru na osnovu inicijative građana.

Pet uslova za doživotnu robiju

Dr Stanko Bejatović, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, smatra da postoji više razloga za nego protiv uvođenja kazne doživotnog zatvora, ali da pritom moraju biti ispunjeni određeni uslovi.

Prvi uslov je da mogućnost izricanja doživotnog zatvora postoji samo u striktno predviđenim slučajevima – za tačno određena najteža krivična dela.

Drugi uslov je da doživotni zatvor ne bude predviđen kao jedina moguća krivična sankcija, već alternativno sa kaznom zatvora u ograničenom trajanju (na primer 40 godina).

Treći uslov je da zakon precizira u kojim slučajevima nije moguće izreći doživotni zatvor (na primer, mlađim punoletnim osobama).

Četvrti uslov je da zakon propiše da osuđenik, pod određenim uslovima, ima pravo na kraće trajanje kazne odnosno na njenu transformaciju u kaznu zatvora u određenom vremenskom trajanju.

Peti uslov je da se zakonom odredi koje je to vreme posle kojeg osuđenik može da traži transformaciju doživotne kazne u kaznu zatvora u određenom vremenskom trajanju. Preporuka je da to ne bude duže od 25 godina provedenih u zatvoru.