Коктел на Балију

Од нашег специјалног извештача

Бали, априла – На изласку из аеродромске зграде на Балију дочекују нас сунце и врелина. Домаћини нам, у знак добродошлице, дарују венце од жутог цвећа. Први знаци да смо стигли у туристички рај о којем широм света сањају милиони заљубљеника у путовања. Не без разлога. На острву чији облик неодољиво подсећа на кокошку која је управо снела јаје, све је подређено гостима са далеких меридијана. Од најлуксузнијих хотела и безбројних ноћних клубова, барова, малих продавница са традиционалним рукотворинама до тржних центара западњачког типа. Иако траје кишна сезона на то овде као да нико не обраћа пажњу. А и зашто би, температура не пада испод 30 степени Целзијуса, а ако и пљусне из облака, киша је топла, рекло би се чак и – пријатна.

Нашој новинарској екипи тек пристиглој из Џогџакарте, како доликује, обезбеђен је смештај у хотелу „Вестин ризорт“ који, вероватно, има више звездица него ноћно небо над Златибором. Лоциран је у делу острва који се зове Нуса Деи. Кажу да су ту и најлепше плаже. Нажалост, нама је задовољство брчкања у Индијском океану, за сада, ускраћено. Остављамо пртљаг и крећемо у упознавање са овдашњим знаменитостима што укључује и уживање у традиционалним плесовима посвећеним злим и добрим духовима о којима локално становништво, што је видљиво на сваком кораку и те како води рачуна.

Магија стварања

За разлику од остатка Индонезије, готово 95 одсто од око три милиона житеља Балија су следбеници локалне верзије хиндуизма у коју су осим религиозних схватања уплетени и сви аспекти свакодневног живљења. Не чуди стога што су становници Балија, чији корени сежу на 3000 година пре наше ере, веома посвећени свим облицима уметничког изражавања – плесу, музици, скулптури, сликарству, изради предмета од коже...

Тек након обиласка многобројних знаменитости схватамо какву магију поседује ово острво. На сваком кораку срећемо групе туриста чији изглед, помало и нападно, одудара од колорита који стварају домаћини. Продавци сувенира, којих је на сваком кораку, пресрећу нас нудећи егзотичне рукотворине. Савет водича је да се много не упуштамо у расправе. Ипак, ценкање је уобичајена забава и ако сте барем мало вешти платићете највише трећину од првобитно понуђене цене.

Ипак, оно што, осим бескрајних пешчаних плажа и топлог мора део Балија на којем се налазимо чини правом туристичком Меком, јесу радости ноћног живота. Наравно, не у хотелу, него у Кути, центру свих збивања. Са уским, углавном једносмерним, улицама препуним пешака, аутомобила, мотоцикала, кочија, рикши... и начичкан местима за разоноду, овај део острва личи на прави мравињак који бруји до раних јутарњих сати. Није ни било сумње да ће наша мала међународна новинарска екипа, после целодневног уживања у природним лепотама и хиндуистичким храмовима, завршити управо овде, у неком бару.

Програм је једноставан: прво пиће у неком мирном локалу а потом одлазак у реге клуб и уживање у живој музици. Али, почиње киша. Права провала облака. Од водене завесе тешко се назиру и најближе куће. Брисачи на ветробрану таксија којим се возимо ка Кути једва успевају да се изборе са водом. Нисмо обесхрабрени, овако жестоко не може дуго да лије. А и да потраје, ипак смо на Балију. У оних неколико тренутака колико је потребно да се извучемо из таксија и склонимо под кров кафића у којем је договорен сусрет већ смо мокри до голе коже. Ипак, то никоме не смета, топло је. Седимо на поду, за великим четвртастим столом не вишим од тридесетак сантиметара, прекрштених ногу, како је и ред у овим крајевима.

„Каипириња“ и „Апачи“

Неко за увод предлаже „каипирињу“, коктел на основи домаће палмове ракије „арак“ (истог тренутка прекрштене у „палмовицу“) комбиноване са воћним соком. Тврде да је једна чаша довољна за „дизање расположења“. „Каипириња“ је заиста одлична али, вероватно због сока, више делује освежавајуће него омамљујуће. Или смо ми са Балкана „тврђи орах“. Напољу пљусак јењава.

Крећемо ка реге клубу „Апачи“. Време је за живу музику. Киша је стала, али је зато на улицама потоп. Домаћини нам објашњавају да је велики део Индонезије испод нивоа мора. Овде, међутим, нису градили бране као у Холандији, препустили су природи да чини своје. Изувамо се и газимо у преко чланака дубоку воду. Све ово некако ме подсећа на детињство, када сам обожавао да после летњег пљуска изађем на београдски асфалт док се са њега дижу облаци паре.

Сутрадан се растајемо са већим делом екипе. Нисмо ни приметили како је протеклих пет дана брзо пролетело. Колегинице из Софије Теодора Пеева, главна уредница „Вестника“, и Јова Апостолова из „Труда“ остају са мном и Миланом Бабовићем из „Новости“ у Кути. Распоред летова иде нам наруку. То нам пружа прилику за још једно пријатно вече на пешчаној обали Индијског океана. Већ наредног дана чека нас двадесетчасовни лет кући.