Сам нечастиви је ушао у ошишану главу Дарка Миличића, па се центар Србије у рекету понашао као девојчица из "Предсказања", нарасла на два и по метра. Марка Јарића су опселе ђаволице прерушене у манекенке с Дорћола, тако да је, уместо да дода лопту у последњем нападу против Израелаца, размишљао с којом да изађе увече у град. И опседнути Гуровић се бранио од урока с три прста, али, како је шутирао, не би погодио тројку до следећег сабора на Равној гори. А Мока? Подразумева се да је одавно сатаниста, канибалске провинијенције, још из славних дана, када је за вечеру јео пуковника Гомељског. Можда је заиста најлакше тако: да 12 жигосаних кошаркашке репрезентације консензусом прогласимо за секташе, у пакету са Стручним саветом, и кренемо даље, немоћни да се боримо против више силе, ловаца на људске душе и осталих плаћеника.

Судије да не помињем. Мора да су Јеховини сведоци у савезу са сајентолозима, који раде за ЦИА, Албанце, дуванску мафију. И, наравно, Чеду.

Склоност да свему што нам се лоше догоди, приписујемо оностраним, мрачним силама које владају у том мистичном поретку, ипак се није поновила у разјашњењу катастрофе кошаркаша на Евробаскету, али, реч секта као да поново постаје доминантно, омиљено објашњење за све несреће које нам се стровале на главу. Нарочито онда када субјективне снаге имају проблем да се суоче са сопственом одговорношћу. Поскупљују хлеб и уље? Хм, чист окултизам пекара. Криза у влади? Хм, влашке вуду-бабе кују заверу, прерушавају се у конобарице и на седницама кабинета, Коштуници и Ђелићу трују киселу воду, а онда Вељину слику боду Кострешовом хемијском. Удри онда по сектама, па на пиће. Ако нису ђаволци, онда мора да воле дечаке, што му дође на исто.

Када уместо озбиљне стручне јавности и благовремене реакције државних органа, после ужасних злочина у Јабуковцу и Новим Бановцима, на сцену изађу егзорцисти и у пакту с таблоидима, покрену лавину теорија о испијању крви, канибализму, тајним процесијама и ритуалним убиствима, па се онда разгоре легенде о мистериозним нестанцима људи, које командоси Харе Кришне ваљда преносе у Индију, да од њих праве миришљави сапун или их износе на међународну црну берзу људским органима, поставља се питање: да ли су верске секте државни непријатељи број један за друштво или представљају дежурне кривце за Србе, који још увек више воле да чују да им је за све крив глобализовани сатана – још ако је из Натоа, тим боље – него момак из комшилука, који је, једноставно, пукао.

Секте су, међутим, догматско црквено, а не државно питање. Са социолошког, политиколошког, демократског становишта и према доктринама верског плурализма, које проповедају Брисел и Вашингтон, секте не постоје. То су грађани који су се ујединили и организовали на верској основи.

Традиционалне, историјске цркве их не признају и у друштвима у којима је утицај доминантне цркве значајан, на шта иначе упозорава овдашња либерална јавност, непрекидно звони аларм да у тим јеретичким учењима има нешто опако, завереничко, болесно и обавезно, антисрпско. Као некада Ватикан и Коминтерна.

Сатанистичка убиства шест војника у касарни у Врању, 1993. године, убиство старице Косаре Башевић, када су је у ритуалном убиству њена унука и најбоља другарица масакрирале са 133 убода ножем, неки су од злочина, који упућују на закључак да је са Запада, осим демократије, кеш кредита и селектора Клементеа, заиста увезен и ђавољи ноу-хау. То, међутим, никако не значи да секуларна држава треба да забрањује сва верска удружења грађана или пујда званичне истериваче духова да их каче на зид срама и плаше њима малу децу. Држава, иначе, јемчи грађанима Србије слободу веровања и јавног исповедање вере, али, наравно, не и слободу психоманипулације, призивања духова и спиритуалистичких сеанси. Такве езотеричне активности подразумевају углавном следеће работе: нађе се наивко склон црним мислима, преваранти га убеде да извесни гуру из краја има божје акредитиве, па би било добро да та жртва прода стан или му преда сву уштеђевину. Јер, сине наш, и небеска деца имају фиксне трошкове. Имовина се истопи, гуру нестане, како и приличи божјем наследнику, а наивка – или нађу обешеног, или се опорави, па даје интервјуе, с насловом: ""Како сам побегао из канџи секте".  

Процењује се да у Србији постоји два одсто нововераца, док 98 одсто становника припадају традиционалним црквама. Другим речима, и адвентисти и баптисти и разне еванђеоске цркве у Србији – регистровано их је око 200 – са становишта традиционалних конфесија, представљају класичне секташе. Али, религиозни плурализам подразумева конкурентску борбу различитих цркава, у небеском маркетингу за придобијање људских душа. Српска православна црква је, као носилац државотворне и духовне свести нашег народа, најодговорнија за мобилисање свог стада под сводовима Светог Саве и некако се чини да, заузета великим државним пословима, од одбране Косова, до очувања целовитости суверенитета и територијалног интегритета епархије милешевске – чак и рок критиком – кад се Мик Џегер оптужује да је демонов посинак – запоставља најобичније, ситне, ововременске проблеме транзиционих мученика и губитника.