Sam nečastivi je ušao u ošišanu glavu Darka Miličića, pa se centar Srbije u reketu ponašao kao devojčica iz "Predskazanja", narasla na dva i po metra. Marka Jarića su opsele đavolice prerušene u manekenke s Dorćola, tako da je, umesto da doda loptu u poslednjem napadu protiv Izraelaca, razmišljao s kojom da izađe uveče u grad. I opsednuti Gurović se branio od uroka s tri prsta, ali, kako je šutirao, ne bi pogodio trojku do sledećeg sabora na Ravnoj gori. A Moka? Podrazumeva se da je odavno satanista, kanibalske provinijencije, još iz slavnih dana, kada je za večeru jeo pukovnika Gomeljskog. Možda je zaista najlakše tako: da 12 žigosanih košarkaške reprezentacije konsenzusom proglasimo za sektaše, u paketu sa Stručnim savetom, i krenemo dalje, nemoćni da se borimo protiv više sile, lovaca na ljudske duše i ostalih plaćenika.

Sudije da ne pominjem. Mora da su Jehovini svedoci u savezu sa sajentolozima, koji rade za CIA, Albance, duvansku mafiju. I, naravno, Čedu.

Sklonost da svemu što nam se loše dogodi, pripisujemo onostranim, mračnim silama koje vladaju u tom mističnom poretku, ipak se nije ponovila u razjašnjenju katastrofe košarkaša na Evrobasketu, ali, reč sekta kao da ponovo postaje dominantno, omiljeno objašnjenje za sve nesreće koje nam se strovale na glavu. Naročito onda kada subjektivne snage imaju problem da se suoče sa sopstvenom odgovornošću. Poskupljuju hleb i ulje? Hm, čist okultizam pekara. Kriza u vladi? Hm, vlaške vudu-babe kuju zaveru, prerušavaju se u konobarice i na sednicama kabineta, Koštunici i Đeliću truju kiselu vodu, a onda Veljinu sliku bodu Kostrešovom hemijskom. Udri onda po sektama, pa na piće. Ako nisu đavolci, onda mora da vole dečake, što mu dođe na isto.

Kada umesto ozbiljne stručne javnosti i blagovremene reakcije državnih organa, posle užasnih zločina u Jabukovcu i Novim Banovcima, na scenu izađu egzorcisti i u paktu s tabloidima, pokrenu lavinu teorija o ispijanju krvi, kanibalizmu, tajnim procesijama i ritualnim ubistvima, pa se onda razgore legende o misterioznim nestancima ljudi, koje komandosi Hare Krišne valjda prenose u Indiju, da od njih prave mirišljavi sapun ili ih iznose na međunarodnu crnu berzu ljudskim organima, postavlja se pitanje: da li su verske sekte državni neprijatelji broj jedan za društvo ili predstavljaju dežurne krivce za Srbe, koji još uvek više vole da čuju da im je za sve kriv globalizovani satana – još ako je iz Natoa, tim bolje – nego momak iz komšiluka, koji je, jednostavno, pukao.

Sekte su, međutim, dogmatsko crkveno, a ne državno pitanje. Sa sociološkog, politikološkog, demokratskog stanovišta i prema doktrinama verskog pluralizma, koje propovedaju Brisel i Vašington, sekte ne postoje. To su građani koji su se ujedinili i organizovali na verskoj osnovi.

Tradicionalne, istorijske crkve ih ne priznaju i u društvima u kojima je uticaj dominantne crkve značajan, na šta inače upozorava ovdašnja liberalna javnost, neprekidno zvoni alarm da u tim jeretičkim učenjima ima nešto opako, zavereničko, bolesno i obavezno, antisrpsko. Kao nekada Vatikan i Kominterna.

Satanistička ubistva šest vojnika u kasarni u Vranju, 1993. godine, ubistvo starice Kosare Bašević, kada su je u ritualnom ubistvu njena unuka i najbolja drugarica masakrirale sa 133 uboda nožem, neki su od zločina, koji upućuju na zaključak da je sa Zapada, osim demokratije, keš kredita i selektora Klementea, zaista uvezen i đavolji nou-hau. To, međutim, nikako ne znači da sekularna država treba da zabranjuje sva verska udruženja građana ili pujda zvanične isterivače duhova da ih kače na zid srama i plaše njima malu decu. Država, inače, jemči građanima Srbije slobodu verovanja i javnog ispovedanje vere, ali, naravno, ne i slobodu psihomanipulacije, prizivanja duhova i spiritualističkih seansi. Takve ezoterične aktivnosti podrazumevaju uglavnom sledeće rabote: nađe se naivko sklon crnim mislima, prevaranti ga ubede da izvesni guru iz kraja ima božje akreditive, pa bi bilo dobro da ta žrtva proda stan ili mu preda svu ušteđevinu. Jer, sine naš, i nebeska deca imaju fiksne troškove. Imovina se istopi, guru nestane, kako i priliči božjem nasledniku, a naivka – ili nađu obešenog, ili se oporavi, pa daje intervjue, s naslovom: ""Kako sam pobegao iz kandži sekte".  

Procenjuje se da u Srbiji postoji dva odsto novoveraca, dok 98 odsto stanovnika pripadaju tradicionalnim crkvama. Drugim rečima, i adventisti i baptisti i razne evanđeoske crkve u Srbiji – registrovano ih je oko 200 – sa stanovišta tradicionalnih konfesija, predstavljaju klasične sektaše. Ali, religiozni pluralizam podrazumeva konkurentsku borbu različitih crkava, u nebeskom marketingu za pridobijanje ljudskih duša. Srpska pravoslavna crkva je, kao nosilac državotvorne i duhovne svesti našeg naroda, najodgovornija za mobilisanje svog stada pod svodovima Svetog Save i nekako se čini da, zauzeta velikim državnim poslovima, od odbrane Kosova, do očuvanja celovitosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta eparhije mileševske – čak i rok kritikom – kad se Mik Džeger optužuje da je demonov posinak – zapostavlja najobičnije, sitne, ovovremenske probleme tranzicionih mučenika i gubitnika.