Хроника илегалног прислушкивања
Још се не зна да ли надлежне службе испитују да ли је Демократска странка (ДС) од 2004. године изградила паралелну службу безбедности, како то тврди Саша Радуловић, лидер покрета Доста је било (ДЈБ).
Радуловић је, да подсетимо, пре неколико дана оптужио Сашу Јанковића, лидера Покрета слободних грађана (ПСГ), да му се представљао као припадник управо те „паралелне службе” ДС-а. Сам Јанковић није директно демантовао овакве наводе, већ је, напротив, протеклог викенда на неки начин потврдио постојање паралелних служби. Јанковић је рекао да је још као заштитник грађана указивао да постоје паралелне структуре тајних служби које су се бавиле незаконитим прислушкивањем и другим видовима контроле, иако се у његовим годишњим извештајима то не може пронаћи. Председник ДС-а Драган Шутановац навео је да нема никаква сазнања о тврдњама које је изнео Радуловић.
Оптужба Радуловића на Јанковићев рачун поново је отворила причу о паралелним центрима моћи и злоупотребама средстава за праћење и прислушкивање. Од 2000. године забележено је више таквих случајева, који нису били из званичних структура, већ из паралелних центара унутар или изван обавештајног система.
Пре четири године председник Томислав Николић открио је да њега и тадашњег потпредседника Владе Србије Александра Вучића неко прислушкује. Случај није добио епилог.
Начини за прислушкивање су најразличитији. Музејске поставке у ВБА и БИА из претходне деценије откриле су доста о томе како су се шпијуни некада довијали да сазнају осетљиве информације. Тако се у музејској збирци, између осталих, може пронаћи књига са уграђеним повећим прислушкивачем, али и торба са специјалним отвором за камеру. Са развојем мобилне телефоније и интернета тај посао им је знатно олакшан. Сада је довољан један клик да би се приступило нечијим комуникацијама.
У незваничним разговорима могло се чути да је метод рада оних који су желели неовлашћено да приступе нечијим подацима био тај да до информација дођу „бочним странама”. Тачније, није се узимао листинг разговора онога ко је циљ прислушкивања, већ људи са којима је жртва у непосредном контакту.
Тако се испоставило да је својевремено праћен и потоњи директор БИА Александар Ђорђевић, који је у време када је стављен на мере био адвокат. Улазило се у његове листинге разговора како би се дошло до тога с ким све Александар Вучић (тада опозиционар) комуницира.
На сличан начин, а отприлике у исто време када се слушала тадашња опозиција, неко је покушао да приступи и телефонским разговорима Миодрага Ракића, који је тада био координатор свих служби безбедности и секретар Савета за националну безбедност. МУП је у име Управе криминалистичке полиције (УКП) поднео захтев БИА да се на мере стави непознати број телефона. Срећом по Ракића, један припадник БИА знао је његов број и на време спречио да се његов телефон стави под мере. Ракићу је објашњено да је дошло до пермутације бројева телефона и да није намерно покушано његово прислушкивање.
Што се тиче политичких актера на српској сцени, забележено је још неколико случајева нелегалног прислушкивања који никад нису добили епилог.
Један од најдрастичнијих случајева десио се 2008, када је таблоид на сајту објавио аудио-снимак разговора функционера Социјалистичке партије Србије (СПС) Зорана Лилића и Жарка Обрадовића о промени курса ове странке и њиховом окретању од коалиције са радикалима ка ДС-у. Директор БИА демантовао је тада да је ова агенција снимила те разговоре и проследила их медијима.
С друге стране, БИА је пре десетак година поднела кривичне пријаве против бившег министра полиције Душана Михајловића и бившег начелника Државне безбедности Горана Петровића, који су били осумњичи да су нелегално прислушкивали адвоката Тому Филу и новинара Вука Цвијића. Епилог никад нисмо добили.
Тих година БИА је извадила из зидова куће Вука Драшковића прислушне уређаје, али нико није одговарао због „озвучавања”. Само је речено да уређаји у тој кући постоје још из времена кад је у њој живео западни дипломата, а да су се службе за време Милошевића само наслониле на постојећу „инфраструктуру” како би сазнале шта прича тадашњи вођа опозиције.
Осим тог институционалног облика прислушкивања, са развојем технологије отворила се и могућност све већег нелегалног праћења разговора других, који не припадају службама безбедности. Све је више извештаја о томе како је на тржишту могуће доста повољно набавити ову опрему.
Наруку оних који се баве тим обликом злоупотребе иде и чињеница да је увоз опреме за тајно снимање и прислушкивање у Србији потпуно слободан. Софистицирана опрема за илегално прислушкивање користи се за све и свашта. Од полагања испита па до индустријске шпијунаже.
Мало невероватно звучи, али размере илегалног прислушкивања у Србији открила је нехотице трочлана комисија Републичког хидрометеоролошког завода (РХМЗ), када су његови службеници истраживали стање у којем се налазе радарски системи за одбрану од града.
Будући да радарски системи на целој територији Србије нису повезани у једну целину, али и да велики проблем представља инсталирана комуникациона опрема на радарима, РХМЗ је 2009. године формирао посебну комисију. Њен задатак био је да провери инсталирану комуникациону опрему на свих тринаест радарских центара, као и на метеоролошкој станици Копаоник, згради РХМЗ-а и објекту Зелено брдо. По закључцима комисије, на већини објеката нису пронађени писани трагови о датумима монтирања, сервисирања и намене већине свих пронађених уређаја.
На контролисаних 16 објеката идентификовано је више од 430 антенских уређаја и друга комуникациона опрема, као што су примопредајне радио-станице, рачунарске мреже са серверима, модеми и неидентификовани електронски уређаји непознатих власника и нејасног порекла.
Поред легално постављених антена МУП-а, БИА и Војске Србије, више од 300 антена постављено је нелегално, односно нема доказа да за то постоји правни основ. Један број тих уређаја, који могу служити за прислушкивање, постављен је одмах поред антена БИА и МУП-а.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


