Афрички наталитет брине Европску унију
Ако милиони младих Африканаца не могу да нађу посао код куће, где ће га потражити данас и у будућности?
Стрепећи од одговора Европска унија (ЕУ) и Афричка унија (АУ) данас у Абижану организују пети заједнички самит с централном темом о будућности младих на Црном континенту. Уочи самита, шефица европске дипломатије Федерика Могерини негирала је да су миграције у ствари кључна тема скупа у главном граду Обале Слоноваче.
„Није ово самит о миграцијама, већ о партнерству АУ и ЕУ, које је много обухватније. Ипак, свакако ћемо гледати да здружимо акције ЕУ и АУ поводом мигрантске ситуације у Либији”, нагласила је Могеринијева.
Како ће Европа и Африка здружити акције поводом мигрантске ситуације у Либији, неизвесно је након недавног открића пијаце на којој се у тој урушеној држави мигранти продају као робови.
„Мере којима ЕУ подстиче власти у Либији да спрече покрет миграната преко Средоземља, и затим их држе у ужасавајућим затворима нехумане су”, оцениле су УН средином месеца.
У двојцу Европа–Африка, Брисел је финансијски далеко надмоћнији
(финансира 80 одсто буџета АУ). Ипак, богата Европа нема одговор на питање шта да ради ако се оствари злокобно пророчанство покојног либијског лидера Муамера ел Гадафија да ће из Африке ка Европи једног дана кренути не хиљаде, већ милиони људи, жена и деце?
Демографске процене УН и ММФ-а указују управо на такву могућност.
Наиме, више од 60 одсто данашњег становништва Африке млађе је од 25 година. Колико 2050. године, у Африци ће живети два пута више људи него данас. Да запосли генерације које пристижу, Африци ће дотле (2050. године) бити неопходно да сваке године отвори 18–20 милиона нових радних места.
Колико је то реално?
Европа је већ неко време свесна ових процена и чињенице да су „балканска” и такозвана централно-средоземна рута тек први чин велике глобалне сеобе миграната.
Тим поводом је ЕУ недавно основала посебан Фонд за развојну помоћ Африци. Појединачни прилози држава чланица говоре довољно о европској посвећености изградњи бољег живота за Африканце у Африци. Немачка је споменутом фонду обећала 51 милион евра, а приложила 23 милиона. Француска је придодала само три милиона. По 50.000 евра издвојиле су у ову сврху Бугарска, Литванија, Словенија и Летонија. Мало више (70.000 евра) дала је Мађарска, а 100.000 Румунија. При свему томе, Естонија је Фонду за Африку усмерила више новца (1,45 милиона евра) него Португалија (700.000 евра), Ирска (1,2 милиона) или Пољска (1,1 милиона).
„Ако желимо да колико год је то више могуће будемо присутни у северној Африци, мораћемо да издвојимо много више новца”, завапио је прошлог месеца Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије. Уочи предстојећег скупа у Абижану, Европски парламент одржао је посебну седницу о јачању сарадње с Африком.
Европа често заборавља да миграције нису само њено бреме: у Африци живи 12 милиона присилно расељених људи, то јест 80 одсто од укупног броја такве популације на свету, истакао је Сергеј Станишев, званичник комитета за цивилне слободе у ЕП.
Антонио Тајани, председник ЕП, истом је приликом предложио стварање Маршаловог плана за Африку и затражио да се у следећем буџету ЕУ за развојну помоћ Африци издвоји 40 милијарди евра.
Представници ЕУ у Абижан путују са најновијим планом за спољне инвестиције. У Бриселу тај документ већ најављују као „највећи инвестициони план за Африку у историји”. У њему се најављује мобилизација 44 милијарде евра за инвестиције у пет привредних области: од енергетике и малих предузећа, до пољопривреде и дигиталне индустрије и развоја паметних градова.
Да ли ће тај европски новац стићи довољно брзо да спречи нове мигрантске трагедије на Медитерану или пијаци робова у Либији?
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


