Давно било у Београду

Баш оних дана, почетком децембра далеке 1961. године, када је наш велики Иво Андрић одлетео за Стокхолм да му уруче Нобелову награду за књижевност, у Београду је гостовала оперска дружина чувеног венецијанског Театра Фениче, први пут у својој дугој историји. У њој је био и млади, непознати тенор Лучано Павароти, коме је наступ на сцени Народног позоришта био и интернационални деби. И то у једном важном, добром лику – Алфреда Жермона у Вердијевој "Травијати".

Срећом, лист "Политика" дуго траје и много тога "памти". Зато смо прелистали странице старе готово пола века, у потрази за записом о првом гостовању у свету тада младог Италијана који ће једнога дана освојити читаву планету и која данас тугује након вести да великог мајстора високог Це више нема. Видимо како су неколико дана на ступцима културе излазили текстови о овом великом гостовању. У оном уводном каже се да је Театро Фениче, основан 1792. године, већ три пута отварао своју сцену београдским оперским певачима који су се представили словенским репертоаром, да им Италијани коначно узвраћају посету и то "раскошно": по два пута изводе сваку од три опере из националног репертоара – Пучинијеве "Боеме", Вердијеву "Травијату" и Чимарозин "Тајни брак".

Даље се говори о сусрету гостију и наших певача и наводе најважнија имена оних који су допутовали у Београд у тој великој венецијанској оперској "гондоли". На списку је и млађани Павароти, а као куриозитет помињемо и једно у том часу "седмој сили" свакако атрактивније име: Рукмини Сукмвати. Она је кћи тадашњег индонежанског председника Сукарна, која се нашој публици представила као Каролина у "Тајном браку". Гости с поносом истичу да је у њиховом театру пет Вердијевих опера имало светску премијеру: "Травијата", "Риголето", "Атила", "Симоне Боканегра" и "Ернани". Што се "Травијате" тиче, био је то "славни неуспех", године 1853. Вердијев вршњак Рихард Вагнер умро је у Венецији, па су гости најавили како ће 1963. у њиховој кући бити у знаку 150-годишњице рођења двојице великих композитора и да ће на репертоар ставити све поменуте Вердијеве опере и Вагнерову тетралогију "Прстен Нибелунга". Да ли су обећање одржали – не знамо!

Познати критичар "Политике" Бранко Драгутиновић о свакој опери написао је текст. Већ наслови доста говоре: "Сјај оперске уметности"("Боеми"), "Неуједначена представа"("Травијата") и "Савршенство интерпретације"("Тајни брак"). Најмање комплимената за "Травијату"! Пре свега због оцене о неуспешном осавремењавању Вердијеве опере, компликованој сценографији и повременој индиспонираности главне протагонисткиње – Вирђиније Цеани. О будућем оперском великану наш критичар је написао: "Талентовани млади почетник, са лепим гласовним материјалом и савладаним елементима вокалне технике, Лучано Павароти, у партији Алфреда, био је везан за врх диригентске палице и неискусан у оживљавању лика". Рецимо и да је диригент био Еторе Грацис.