Дунавски парк у јесењем издању

Има Нови Сад широку реку, рукавце и тврђаву, зеленило и травнате површине, али Дунавски парк, који траје равно 122 године је заштитни знак и симбол војвођанске престонице. Иако је у близини Дунава,  назив није добио по моћној реци, већ по Дунавској улици која му је први комшија. Посетилаца има у сваком годишњем добу, као сада, када киша упорно и досадно кваси многобројно растиње, али и кад се дрвеће заодене снежним покривачем.

Најпријатније је, ипак, од раног пролећа до касне јесени. Док старији Новосађани на овој променади одмор траже на клупама или у шетњи крај малог језера,  млади бирају скровита места... Уосталом, овде су се одвајкада рађале нове љубави и симпатије.

Врбе  у спомен на царицу

Стазе за шетњу су уређене, а мноштво малишана вози бицикле, трчи, храни голубове, знатижељно загледа патке које се одмарају на јесењем сунцу. Кад неко траје 122 године, као Дунавски парк, онда му је прошлост више него богата. Ту где је сада шеталиште, у 19. веку постојао је дунавски рукавац, познатији као лиман.

– Овде је некада била огромна бара, легло комараца и жаба, у којој је доминирала трска. Давне 1895. године одлучено је да се простор претвори у парк – записао је градски  хроничар и историчар Ђорђе Србуловић. Предео је био знатно нижи од Дунава, јер је земља коришћена за изградњу Мостобрана на бачкој страни, наспрам Петроварадинске тврђаве.

Кад  је почело уређивање, највећи део баре је затрпан земљом, тако да је остало  парче са омањим острвом. Све  је озидано, а острвце је добило име „Ержебет”, по чувеној мађарској грофици Ержебет Батори, да би потом на њему била засађена жалосна врба у спомен на Елизабету Баварску, аустријску царицу, страдалу у атентату 1898. године.

С темељитијим уређењем парка кренуло се почетком 20. века. На месту где је била кафана „Код енглеске краљице” започела је изградња судске палате у којој је данас Музеј Војводине.

Зато се овај парк чува толико деценија. Новопеченим младенцима он је незаобилазно место за фотографисање после венчања, тако да фотографи увек траже до сада непознат амбијент, „завлачећи” младенце под крошње столетних платана. Обавезно је сликање у сенцу беле „салетле” која лети служи за концерте, приредбе, књижевне вечери, изложбе.

Прва скулптура у виду фонтане и водоскока, под називом „Нимфа”, односно „Девојка са рогом изобиља”, постављена је 1912. године, и дело је новосадског вајара и академика Ђорђа Јовановића.

Доцније су се ређале нове скулптуре и попрсја. Тако сада посетиоци могу да виде бисте Мирослава Мике Антића и Бранка Радичевића, споменик Ђури Јакшићу, који је урадио вајар Јован Солдатовић, и фигуру Преподобног Сергеја Радоњешког. Између 1958. и 1962. године др Ратибор Ђорђевић је урадио нови пројекат обнове парка, после чега он добија садашње обрисе. Велика реконструкција је урађена и 1978. године, а оно што га посебно краси су дрвеће, шибље, зелене површине, водоскок, језерце. У њему су платани, јабланови, сребрне липе, чемпреси, црни бор, тује, шимшир, јапанске дуње, дивљи кестен, копривић, док је храст лужњак под заштитом државе.

Лабудови Иса и Биса

Сада језерском водом доминирају патке, а дуго година су симбол била два лабуда по имену Иса и Биса, мотив готово свих фотографија. Посетиоци су их редовно хранили, иако су о њима бринули и надлежни. Њихове потомке су напале и тешко повредиле корњаче-месождери, које су несавесни грађани убацили у језеро, због чега се „подигао цео Нови Сад”.

Ни у једном парку вегетација није тако бујна као у овом. Због чега је тако, нико прецизно није објаснио, али је извесно да цвеће и дрвеће овде најбоље успева, да се ту сади „дрво за наредни век” и да жуто-црвена комбинација кадифица и кане траје до дубоко у јесен.

– Сви путеви шетача воде у овај парк, јер је он свакодневна породична оаза у којој се срећу најстарији и најмлађи суграђани. Били смо обрадовани и видео пројекцијом на воденом платну, својеврсном воденом спектаклу, али и другим манифестацијама које се лети одржавају на овом месту – поносно ће Петар Јованов, 72-годишњи пензионер, некада банкарски службеник.

– Овде сам доводио децу и унучад да праве прве кораке, возе бицикл, да удишу чист ваздух. Иако су око парка прилично прометне улице, бука се слабо чује. И земља је овде влажнија него у било којем другом градском парку. Свакако да на то утиче близина Дунава и чињеница је овде некад био његов рукавац.

Имају чиме да се похвале запослени у Градском зеленилу који одржавају Дунавски парк: у њему је oко 600 стабала, 250 биљних врста; простире се на површини од 39.600 квадратних метара, од чега су 22.000 квадратних метара зелене површине. Чесма, водоскок, уређене стазе за шетњу. Ни једна поломљена или оштећена клупа, травњаци без отпада и најлонских кеса. Само пожутело лишће целом амбијенту доноси умирујуће јесење боје и жељу да, без обзира на годишње доба, овде увек дођете.

– Драго ми је и у неку руку сам и поносан  што се парк тако дуго одржао и што сви о њему брину – не скрива задовољство Јованов. – То је понос нашег града, и у њега треба стално улагати.

Воле Новосађани Дунавски парк и због тога што се из шаренила радњи најпре у Змај Јовиној, а потом и у Дунавској улици долази у његово предворје у којем су фонтана и скулптура „Нимфа”. Сваког посетиоца, сваког шетача он пригрли спокојем, лепотом и добрим људима који су ту дошли да се надишу чистог ваздуха, шетају и да уживају у  великој градској зеленој оази.

Скулптура „Срне” пресељена у Карађорђево

Дунавски парк је својевремено красила и скулптура „Срне” чији је аутор био познати новосадски вајар Јован Солдатовић. Пре нешто више од две деценије он је аутору овог текста, у свом атељеу на Петроварадинској тврђави, приповедао како је једног дана стигло наређење да се скулптура пресели у амбијент Војне установе у Карађорђеву.

Солдатовић се тада присећао и многих „несташлука” песника Мике Антића који је такође често седео у Дунавском парку, а онда би се преко старог Варадинског моста (срушеног у бомбардовању Новог Сада 1999. године) пео на тврђаву где се дружио са сликарима, вајарима, песницима, конобарима. Овај вајар је даривао и бисту Мике Антића, коју је открио књижевник др Драшко Ређеп и која је била постављена на једном од зидова тврђаве, преко пута сликарских атељеа. Нажалост, после извесног времена је на волшебан начин нестала једне тмурне и кишовите ноћи...