Затворио сам Голи оток и Стару Градишку

– Кроз своју прошлост, догађаје и људе са којима сам живео покушао сам да напишем једно штиво које би помогло одмрзавање односа између Хрватске и Србије. Питао сам се зашто да буде толика провалија између два народа која имају толико заједничког и можемо ли ми градити нормалне односе достојнe човека и времена у којем живимо – прича за „Политику” Симо Рајић (1941), који је после завршетка Правног факултета у Београду политичку каријеру почео као секретар Општинског комитета СКХ Доњи Лапац, а завршио драматичном оставком на место потпредседника Сабора 1991. године, јер није хтео да буде „српски фикус” у хрватском парламенту.

Ивица Рачан га потом грубо избацује из Савеза комуниста Хрватске – СДП. А Рајић, који је први рекао да Хрвати имају право на државу, али и да Срби треба да добију аутономију у Хрватској, одједном се нашао на политичкој ветрометини. А то га умало није коштало живота. На нож га дочекују политички представници Срба из Крајине. Сматрају га Туђмановим човеком, а хадезеовци оптужују да ради за Милошевића. Од хајке га спасава Мика Трипало, који му помаже да оде у адвокатуру.

Кад се рат завршио, 15 година је радио као правни заступник Митрополије загребачко-љубљанске на повраћају црквене имовине у Хрватској. Круна тог рада је историјски уговор између СПЦ и Хрватске, склопљен 2002, али и оснивање српске гимназије у Загребу, због чега га је патријарх Павле одликовао Светосавским орденом.

Смета ли вам што се 22 године од рата у Хрватској све гласније чују покличи „за дом спремни”?

То је усташофилија, пузајући фашизам, али не верујем у његову афирмацију. Ако бих био уверен у то онда бих самог себе проклео зашто живим у таквом амбијенту. Хрватска десница јесте громогласна, али хрватска левица која је ван СДП-а је умна. Али недопустиво је да се Вуковаром ори „за дом спремни” и да нико не реагује из власти. И да председница Колинда Грабар Китаровић даје изјаву која није ни дипломатска ни државничка, како ће много воде протећи Дунавом док Србија и Хрватска могу да кажу да су пријатељске земље.

Срба је све мање у Хрватској. Могу ли опстати?

Постоји закон о мањинама, али се он не спроводи. Постоје и српске институције Народно вијеће, друштво Привредник, Просвјета, политичке странке, али све је то економски зависно од државног буџета. А чим сте економски зависни, ви сте и политички зависни. Тако да имате ситуацију да се наши људи који воде те институције муче и онда улазе  у коалиције које су неприродне. Кад их питате зашто улазите у коалицију са ХДЗ, они одговарају, а шта је алтернатива? И тако због финансијских мрвица без којих се не може, жртвује се идентитет српског народа. Можда нисам у праву, али ја никада не бих улазио у коалицију са ХДЗ-ом. Из моралних разлога, јер је та странка учинила све да Срби у Хрватској практично нестану. Туђман је јавно рекао да Србе треба свести на статистичку грешку.

У књизи пишете  да сте покренули укидање Голог отока, како је дошло до тога?

Још од малена сам од мојих Личана слушао који су тамо били заточеници да су се на Голом отоку догађале грозне ствари. Док је Тито био жив нико се није усудио да размишља о његовом укидању. Кад сам постао потпредседник хрватске владе задужен за унутрашњу политику, 1986. године, одмах сам посетио Голи оток где су се тада преваспитавали старији деликвенти између 18 и 21 године. У том мучилишту су још били видљиви крвави трагови из оних страшних времена и одлучио сам да то морамо укинути. У пакету смо затворили и Стару Градишку. Када сам тамо једном ненајављено свратио по повратку из Осијека, видео сам да ти политички затвореници живе испод сваког достојанства.

Да ли сте обавестили Савез комуниста о вашој одлуци?

Јесам, али инкогнито. Секретар партије у Хрватској је тада био Драго Димитровић, један сјајан Сплићанин, који је био мој истомишљеник. Када смо решили да то урадимо, одлучили смо да о томе не обавештавамо ЦК СК Хрватске. По тадашњем Уставу, Извршно веће је за ту одлуку било надлежно. Председник хрватске владе је тада био Анте Миловић. Дошао сам код њега и рекао да му доносим на потпис историјски документ. „А шта потписујем”, пита он. Ја кажем: „Укидамо Голи оток”, а он одговара „сјајно, то је требало и раније урадити”. Веома сам поносан на то што смо урадили.

Занимљиво је да је партизански генерал Милан Баста размишљао о томе да се подигне споменик жртвама „Крижног пута”?

То је било 1978, када је Баста преко мене покушавао да дође до Владимира Бакарића, тада сиве еминенције у Хрватској. Као човек који слободно политички мисли, Баста је видео да су на крају рата на том Крижном путу страдале колоне невиних људи, по проценама између 80.000 и 100.000, без суђења, које је Павелић повео за собом као заштитни зид. Сатима смо о томе разговарали, о потреби да се подигне једно спомен обележје. Али није било шансе да се дође до Бакарића. Када год је требало донети неке важне одлуке, Бакарић је био болестан. Можда је он и назирао шта генерал Баста хоће од њега. Али ни дан-данас нема таквог споменика.

Како сте као бивши комуниста, агностик по уверењу, постали адвокат СПЦ?

После једног сусрета са загребачким парохом Миленком Поповићем, одмах после завршетка рата, одлучио сам да помогнем цркви, јер је то било време када је донет закон о повраћају имовине. Хрватска је потписала уговор са Ватиканом и ја, као политички искусан човек, видео сам ту шансу. Тадашњи митрополит Јован каже – хајдемо у Београд да питамо патријарха. Ја сам се припремио, проучио устав цркве, ватиканске уговоре, јер сам знао да ће ме чланови Светог синода решетати. На састанку у Патријаршији, кажем да је куцнуо час за повратак црквене имовине, а после уговор СПЦ са хрватском државом, обнову музеја у Загребу који је миниран 1992, оснивање српске гимназије... Патријарх Павле ме гледа и каже: „Господине правниче да ли ви верујете стварно у то што говорите?” На то му одговорим: „Ваша светости, ништа нисам радио у шта нисам веровао. Додуше, много од тога је нестало променом система. У овом случају сам оптимиста”. Он нас је онда благословио и поручио: „Бићу срећан, ако ишта од тога направите”. Патријарх је био срећан кад је доживео нека од тих остварења.