Zatvorio sam Goli otok i Staru Gradišku

– Kroz svoju prošlost, događaje i ljude sa kojima sam živeo pokušao sam da napišem jedno štivo koje bi pomoglo odmrzavanje odnosa između Hrvatske i Srbije. Pitao sam se zašto da bude tolika provalija između dva naroda koja imaju toliko zajedničkog i možemo li mi graditi normalne odnose dostojne čoveka i vremena u kojem živimo – priča za „Politiku” Simo Rajić (1941), koji je posle završetka Pravnog fakulteta u Beogradu političku karijeru počeo kao sekretar Opštinskog komiteta SKH Donji Lapac, a završio dramatičnom ostavkom na mesto potpredsednika Sabora 1991. godine, jer nije hteo da bude „srpski fikus” u hrvatskom parlamentu.

Ivica Račan ga potom grubo izbacuje iz Saveza komunista Hrvatske – SDP. A Rajić, koji je prvi rekao da Hrvati imaju pravo na državu, ali i da Srbi treba da dobiju autonomiju u Hrvatskoj, odjednom se našao na političkoj vetrometini. A to ga umalo nije koštalo života. Na nož ga dočekuju politički predstavnici Srba iz Krajine. Smatraju ga Tuđmanovim čovekom, a hadezeovci optužuju da radi za Miloševića. Od hajke ga spasava Mika Tripalo, koji mu pomaže da ode u advokaturu.

Kad se rat završio, 15 godina je radio kao pravni zastupnik Mitropolije zagrebačko-ljubljanske na povraćaju crkvene imovine u Hrvatskoj. Kruna tog rada je istorijski ugovor između SPC i Hrvatske, sklopljen 2002, ali i osnivanje srpske gimnazije u Zagrebu, zbog čega ga je patrijarh Pavle odlikovao Svetosavskim ordenom.

Smeta li vam što se 22 godine od rata u Hrvatskoj sve glasnije čuju pokliči „za dom spremni”?

To je ustašofilija, puzajući fašizam, ali ne verujem u njegovu afirmaciju. Ako bih bio uveren u to onda bih samog sebe prokleo zašto živim u takvom ambijentu. Hrvatska desnica jeste gromoglasna, ali hrvatska levica koja je van SDP-a je umna. Ali nedopustivo je da se Vukovarom ori „za dom spremni” i da niko ne reaguje iz vlasti. I da predsednica Kolinda Grabar Kitarović daje izjavu koja nije ni diplomatska ni državnička, kako će mnogo vode proteći Dunavom dok Srbija i Hrvatska mogu da kažu da su prijateljske zemlje.

Srba je sve manje u Hrvatskoj. Mogu li opstati?

Postoji zakon o manjinama, ali se on ne sprovodi. Postoje i srpske institucije Narodno vijeće, društvo Privrednik, Prosvjeta, političke stranke, ali sve je to ekonomski zavisno od državnog budžeta. A čim ste ekonomski zavisni, vi ste i politički zavisni. Tako da imate situaciju da se naši ljudi koji vode te institucije muče i onda ulaze  u koalicije koje su neprirodne. Kad ih pitate zašto ulazite u koaliciju sa HDZ, oni odgovaraju, a šta je alternativa? I tako zbog finansijskih mrvica bez kojih se ne može, žrtvuje se identitet srpskog naroda. Možda nisam u pravu, ali ja nikada ne bih ulazio u koaliciju sa HDZ-om. Iz moralnih razloga, jer je ta stranka učinila sve da Srbi u Hrvatskoj praktično nestanu. Tuđman je javno rekao da Srbe treba svesti na statističku grešku.

U knjizi pišete  da ste pokrenuli ukidanje Golog otoka, kako je došlo do toga?

Još od malena sam od mojih Ličana slušao koji su tamo bili zatočenici da su se na Golom otoku događale grozne stvari. Dok je Tito bio živ niko se nije usudio da razmišlja o njegovom ukidanju. Kad sam postao potpredsednik hrvatske vlade zadužen za unutrašnju politiku, 1986. godine, odmah sam posetio Goli otok gde su se tada prevaspitavali stariji delikventi između 18 i 21 godine. U tom mučilištu su još bili vidljivi krvavi tragovi iz onih strašnih vremena i odlučio sam da to moramo ukinuti. U paketu smo zatvorili i Staru Gradišku. Kada sam tamo jednom nenajavljeno svratio po povratku iz Osijeka, video sam da ti politički zatvorenici žive ispod svakog dostojanstva.

Da li ste obavestili Savez komunista o vašoj odluci?

Jesam, ali inkognito. Sekretar partije u Hrvatskoj je tada bio Drago Dimitrović, jedan sjajan Splićanin, koji je bio moj istomišljenik. Kada smo rešili da to uradimo, odlučili smo da o tome ne obaveštavamo CK SK Hrvatske. Po tadašnjem Ustavu, Izvršno veće je za tu odluku bilo nadležno. Predsednik hrvatske vlade je tada bio Ante Milović. Došao sam kod njega i rekao da mu donosim na potpis istorijski dokument. „A šta potpisujem”, pita on. Ja kažem: „Ukidamo Goli otok”, a on odgovara „sjajno, to je trebalo i ranije uraditi”. Veoma sam ponosan na to što smo uradili.

Zanimljivo je da je partizanski general Milan Basta razmišljao o tome da se podigne spomenik žrtvama „Križnog puta”?

To je bilo 1978, kada je Basta preko mene pokušavao da dođe do Vladimira Bakarića, tada sive eminencije u Hrvatskoj. Kao čovek koji slobodno politički misli, Basta je video da su na kraju rata na tom Križnom putu stradale kolone nevinih ljudi, po procenama između 80.000 i 100.000, bez suđenja, koje je Pavelić poveo za sobom kao zaštitni zid. Satima smo o tome razgovarali, o potrebi da se podigne jedno spomen obeležje. Ali nije bilo šanse da se dođe do Bakarića. Kada god je trebalo doneti neke važne odluke, Bakarić je bio bolestan. Možda je on i nazirao šta general Basta hoće od njega. Ali ni dan-danas nema takvog spomenika.

Kako ste kao bivši komunista, agnostik po uverenju, postali advokat SPC?

Posle jednog susreta sa zagrebačkim parohom Milenkom Popovićem, odmah posle završetka rata, odlučio sam da pomognem crkvi, jer je to bilo vreme kada je donet zakon o povraćaju imovine. Hrvatska je potpisala ugovor sa Vatikanom i ja, kao politički iskusan čovek, video sam tu šansu. Tadašnji mitropolit Jovan kaže – hajdemo u Beograd da pitamo patrijarha. Ja sam se pripremio, proučio ustav crkve, vatikanske ugovore, jer sam znao da će me članovi Svetog sinoda rešetati. Na sastanku u Patrijaršiji, kažem da je kucnuo čas za povratak crkvene imovine, a posle ugovor SPC sa hrvatskom državom, obnovu muzeja u Zagrebu koji je miniran 1992, osnivanje srpske gimnazije... Patrijarh Pavle me gleda i kaže: „Gospodine pravniče da li vi verujete stvarno u to što govorite?” Na to mu odgovorim: „Vaša svetosti, ništa nisam radio u šta nisam verovao. Doduše, mnogo od toga je nestalo promenom sistema. U ovom slučaju sam optimista”. On nas je onda blagoslovio i poručio: „Biću srećan, ako išta od toga napravite”. Patrijarh je bio srećan kad je doživeo neka od tih ostvarenja.