Сто дела Галерије Матице српске

Кренимо од „Благовести”, из 16. века, из Крушедола, једне од најстаријих икона сачуваних у фрушкогорским манастирима, бакрореза „Свети Сава са српским светитељима дома Немањина”, првог српског бакрореза с потписом домаћег аутора Христофора Жефаровића, издатог у пролеће 1741, у радионици Томаса Месмера у Бечу и једног од првих аутопортрета у српском сликарству новијег доба – „Аутопортрета” угледног арадског сликара Стефана Тенецког, насталог око 1770.

Листање нас, даље, доводи до „Студије две мушке фигуре”, који спада међу најстарије цртеже у збирци, пореклом из Музеја Јоце Вујића у Сенти, чији је аутор Теодор Крачун, а незаобилазан је и добро познати портрет Доситеја Обрадовића, урадио га је 1819. Арсеније Теодоровић, на основу портрета из 1794. Пажњу привлачи и лик Анке Топаловић, рођене Ненадовић, из 1837, један од првих женских портрета у екстеријеру и најранијих који је насликала једна уметница, Катарина Ивановић.

Слика „Српска народна скупштина 1. маја 1848. године”, популарно названа „Мајска скупштина” посебна је јер представља веран визуелни документ најзначајнијег политичког догађаја 19. века у животу српског народа у Аустријском царству на којем су ликом забележени готово сви који су у њему учествовали – реч је о тренутку проглашења Српске Војводине. Следе аутопортрети Новака Радонића, у којима анализира сопствени лик и душевна стања, а који представљају важан сегмент наше уметности 19. века па је у избору рад из 1857/1858. Ту је и Урош Предић, који је као стипендиста Матице српске студирао сликарство у Бечу и који је представљен са неколико репродукција у публикацији, посебно место заузима његова „Надурена девојчица” из 1879, награђена као најбољи студентски рад уљаним бојама. Један од првих домаћих скулптора Ђорђе Јовановић заступљен је, између осталог, делом „Гуслар”, које је по гипсаном моделу из 1889. изливено у бронзи, док „Аутопортрет у кафани” из 1904. осликава поетику Стевана Алексића, уметника који је међу првима у српско сликарство увео идеје симболизма.

Уз Косту Миличевића, Милана Миловановића и Надежду Петровић, Боривоје Стевановић сврстава се међу ствараоце који су заслужни за прихватање модерног ликовог израза у нашој средини и у избору је његово дело „Двориште”, након којег читалац наилази на „Циганку” Данице Јовановић, једне од оних који су својим радом желели да допринесу националној еманципацији, а затим и на „Аутопортрет с лулом” из 1921, Михаила С. Петрова, који се сматра зачетником модерне српске графике. „Морнар на молу” из 1921/1922. Саве Шумановића једно је од његових најзначајнијих дела, настало у изузетно важној години за његово стваралаштво, док „Аутопортрет с цигаретом” Милана Коњовића из 1923. пружа увид у различита ауторова ликовна изражавања у покушају да дође до зрелог израза. Посебну целину стваралаштва Ивана Табаковића представља рад у керамици, с тим у вези је и рад „Алхемичар” из 1925, док је историјска композиција „Проглашење Душановог законика” из 1930. једна од најважнијих монументалних слика Паје Јовановића. У селекцији су и „Торзо” из 1954. Ане Бешлић, чија је модерна скулптура подстакнута у радионици Томе Росандића и рад „Двоје” из 1964. вајара Јована Солдатовића.