Пад Ранковића у једном ТВ кадру

Када је Тито рушио Ђиласа, почетком педесетих година прошлог века, телевизија још није постојала, па он није ни морао да размишља како ће тај чин изгледати на малим екранима.

Када је рушио Ранковића, телевизија је већ имала улогу моћне пропагандне машинерије, и у светским и у домаћим размерама, и тешко је било без ње обавити било какав политички чин. Тито се није колебао да ли да камере пусти на Брионски пленум или не. Знао је стари лисац да публика, суочена у својој соби са лицем и очима жртве, често уме да стане на њену страну. Зато је кратко рекао:

– Не.

Телевизија Београд у оно време припремала је „Дневник” за целу Југославију, иако је пленум одржаван на Брионима, он је, као догађај, био у њеној надлежности.

Александар Цига Виторовић, ондашњи главни уредник ТВ Београд, причао је аутору ових записа:

– Учинио сам све да камеру убацим у салу Брионског пленума. Прво сам се јавио Чичи Друловићу, српском партијском идеологу. Он ми је рекао да ништа не може да ми каже, ни он ни људи до којих његове везе допиру. Обратио сам се затим Вељку Влаховићу, он ме упутио на Кардеља. Кардељ је предусретљиво одмах примио мој позив, али ми је рекао да не може да ми одговори на питање. Два сата након мог позива, јавио ми се Чича Друловић и рекао: „За сваки случај пошаљите екипу у Пулу нека седи у хотелу и нека чека.”

* * *

У Пулу су стигли Стеван Ландуп, сниматељ, и Цига Виторовић у улози извештача. Узели су собу у хотелу и чекали телефонски позив, иако им је портир рекао да га неће дочекати, јер су везе с Брионима блокиране.

Вероватно би њихово чекање било узалудно, да светске телевизијске станице нису почеле да брује: „Зашто нема слике са пленума?… Тито нешто крије… Ранковић је већ ухапшен…”

– Нека камера дође чим прије.

* * *

Брзи војни глисер дојурио је до хотела у Пули. Хитро су изишла два мушкарца у цивилу и од портира затражили да нађе телевизијску екипу. Цига и Стева су се сјурили из својих соба и између оне двојице мушкараца у цивилу кренули према глисеру. Таман кад је Цига пружио корак да са обале стане на пловило, њега су зауставили и рекли: „Не, не, ви остајете, иде само сниматељ”.

Мајстор камере, мирна рука, бистро око, хладна глава, узео је алат у руке, претрчао са два-три швенка преко полумрачне сале, и онда објектив усмерио према Ранковићевом лицу.

Тако је настао онај чувени кадар „под палмом” на тераси кад Ранковић с болним изразом лица и неверицом гледа у Гошњака и слуша како му овај нешто прича и објашњава.

Кратка филмска сторија снимљена за свега пет минута стигла је у Београд исте вечери авионом и била објављена на свим телевизијским станицама у свету.

* * *

Тито је тако демантовао да је Ранковић ухапшен, али је створио икону. Некад моћан творац тајне полиције добио је ореол мученика. Тај ореол прионуће касније уз његову главу, јер се после пада повукао у скроман миран породични живот и готово монашко ћутање. Никад ни о чему, чак ни о онима који су о њему најружније говорили, није рекао ружну реч. Ћутао је и кад су га нападали да је провлачио жице испод кревета дедињских функционера и готово свима, па и Титу, у спаваће собе уграђивао прислушне уређаје. Никад ништа није демантовао док је био жив. Знао је да то неће помоћи и неће зауставити хајку која је вођена из дана у дан против њега.

На његову срећу, имао је чврсту и стабилну породицу. Супруга Славка (пореклом Словенка, Ладислава Бецеле) остала му је верна и одана до краја и пружала психичку стабилност.

Срби са Косова, пак и пре и после његове смрти, кад год би доживљавали побуну Албанаца, и 1968. и 1981, плакали су пред његовом сликом.

Ранковић је умро 19. августа 1983. године у својој летњој кући у Дубровнику и оно што се на његовој сахрани на Новом гробљу у Београду догодило спада у највеће спонтане политичке манифестације у време Титове Југославије, коју многи аналитичари и историчари, после Четвртог пленума и рушења Ранковића, зову „Брионском” или „Кардељевом” Југославијом.