Успех ће постати непристојна реч

Огњенка Лакићевић је музичарка бенда која припада алтернативном музичком правцу, али уз то и песникиња са неколико објављених збирки поезије. Певачица је групе „Аутопарк”, типичног представника београдске алтернативне рок сцене. После дуже паузе пред публиком су били априла ове године. Један од њених најважнијих догађаја последњих година.

За новогодишње празнике припремају, већ по традицији честитку својим фановима, нови сингл на којем сада раде са пуно гитарске буке. Воли бучне, паметне и мелодичне гитаре и текстове који нешто говоре.

Алтернативна сцена нема насловне стране, нема је на естрадним странама, то су, како каже, догађаји у џеповима, или нишама великих градова, где се скоро сви познају или препознају. Нема славе, па ни успеха у традиционалном значењу, али има стварања и радости која из тога произилази.

– Представница сам радничке класе, устајем сваког јутра и радим посао од пола девет до пет, и то временски заузима централно место мојих пет дана у недељи. Завршила сам мастер на Филолошком факултету, тако је некако ишао тај регуларни пут мог живота. Бавим се и пријатељима, они су велики, неодвојиви део мог света – истиче Огњенка Лакићевић.

Разговарали смо једне недеље после њених часова које има у Дому омладине где држи радионицу „Анонимни песници”. Ово јој је осма група по реду.

– Мени је ова радионица јако важна. Нисам сигурна да ико може икога да научи да пише поезију, али могу да им предлажем шта да читају, да инсистирам на томе да је читање важно, да указујем на општа места у писању, прволопташка решења, траљавост. Живот трпи такве слабости, али не и поезија – наставља наша саговорница.

Детињство у Паризу

Са оцем, мајком и братом живела је у Паризу од своје прве године до основне школе. Причали су јој да је била стално насмејана и отворена, али нешто се десило кад је кренула у школу.

– Постала сам јако стидљива и јако мало сам причала. Тако сам почела да пишем, унутрашњи свет ми није давао мира – наводи Огњенка.

Била је, каже, јако срећно дете у раном детињству, у Паризу. Ишла је свакодневно у дуге шетње по граду, мама и брат су јој читали дечје књиге на француском, гледала је цртане филмове који су тада били популарни.  Најближе комшије су јој били неки дивни људи, брачни пар из Токија са којима су се њени родитељи дружили, и који су имали два сина. Још тада је било јасно колико су велике културолошке разлике у васпитању. Та деца су од раних година малтене већ способна за живот, док су код нас, примећује, двадесетогодишњаци и даље клинци уместо којих мајка обавља све те тривијалне ствари као што је свакодневни живот.

Била је окружена јако великим бројем књига и књижевних часописа, плочама, монографијама сликара.

– Кад сам мало одрасла, брат и ја смо се редовно дописивали. Он је увече излазио, а ја сам седела у његовој соби, слушала плоче  и писала му писма, а ујутру би ме на његовом столу редовно чекало писмо од њега, које је писао у ситне сате. Обожавала сам писма, много сам их написала у животу, и много писама добила, имам пуне кутије примљених писама, некад од људи са којима сам се виђала редовно – прича Огњенка Лакићевић.

Трема на наступима

Доцније се та стидљивост поново јављала и у зрелом добу пред јавне наступе, било да је реч о вечерима поезије било о рок концерту. Средином деведесетих због треме напустила је  један бенд, а после пет година када је  „Аутопарк” започео са радом, сећа се да је имала температуру и да није могла седам дана да једе пред први концерт. На концерту тек после треће нумере успела је да „ухвати” тоналитет. Било је потребно време да превазиђе трему а помогло јој је и преиспитивање. Схватила је да је проблем у томе што је јавне наступе доживљавала као наметљивост, уместо да је то само јавно представљање онога што ради.

Каже да једва памти како су почели са „Аутопарком”, зна само да постоје већ седамнаест година, и то је званично и даље најдужа веза коју је имала, велика је љубав, најчистији и најневинији и заувек најнеискуснији део ње. Срж „Аутопарка” су данас Никола Берчек, сценограф, и она.

Емотивно и забавно

Има ли места за алтернативну музичку сцену у Србији. Колико, више него раније или мање?

– Има места, у једном фином гету. Што се наших концерата тиче, не наступамо често, али када се то деси, веома је емотивно и забавно. Да, могуће је то истовремено. И даље ми је овогодишњи концерт који смо имали првог априла у Дому омладине један од мени најважнијих догађаја последњих година, толико много љубави и труда смо унели, много љубави нам се вратило са друге стране – додаје Огњенка.

Цео тај наш „андерграунд” миље нема додирних тачака са популарношћу. Али један град се препознаје управо по живости те субкултурне сцене, не по величини зграда или броју становника. Код нас је алтернативна сцена прилично маргинализована, нема нас у медијима сем у ретким изузецима, посебно не у мејнстрим медијима, има неколико емисија и неколико новинара који то прате.

Омиљена места у Београду, културни и друштвени догађаји које воли да прате?

Углавном су то концерти, или виђање са пријатељима. Не воли превише да излази, али постоји неколико места где се осећа добро, скоро као код куће – Шикарица, најнетипичнији локал за Скадарлију, бифе Лозничка 8 и Монк’с бар, оба у срцу Врачара.

Њено друго уметничко ја, поезија?

Пише песме од основне школе. Биле су, каже, ужасне. Тек кад се одмакла од лектирског размишљања, почела је да пише песме са смислом. Данашња поезија, као и поезија сваког доба, букти. Има добрих песника. Поезију доживљава као израз будућности, коначно је демистификована, само да још људи то схвате, да она директно говори о њима и њиховим животима.

Шта су данас за њу пословни и уметнички изазови?

Бити добар човек и не бити кукавица, то је најважнији изазов.

Како бисте рекли, ко је Огњенка Лакићевић, питамо је.

Неко ко сваког дана покушава управо то да схвати. У том процесу не пропустим да сваког дана помазим неку животињу, слушам музику, возим ауто и кажем важним људима волим те, то је за мене врхунац егзистенције, одговара и додаје:

– Успех је релативна ствар, толико релативна да ће једног дана постати непристојна реч.