И жене су биле самураји

Хиљадугодишња историја самураја, племићке војничке касте Јапана, забележена је углавном кроз приче о мушкарцима ратницима, док је улога жена, које су се у многим одлучујућим биткама бориле уз њих, сасвим потиснута. Жене самураји су, међутим, пролазиле једнако строгу и напорну обуку, полагале заклетву да ће животом бранити свој клан, господара и част, и чиниле су око 30 одсто самурајских јединица на бојиштима.

Ове ратнице су једнако уважаване као мушки борци. О најславнијима, чија су имена до данас запамћена, Кали Шћепански написала је у студију „Слике жена – самураја”. Оне су поштовале бушидо – етички кодекс самураја, одликовале се врлинама као што су част, храброст и оданост, у сваком тренутку биле спремне да положе свој живот за шогуна или хана, односно своје господаре, за домовину и част.

Најчешће оружје женских самураја била је нагината, дугачак штап са веома оштрим закривљеним сечивом. Овај штап неретко су добијале као свадбени дар, а у одећи су носиле и скривени бодеж, каикен. „Самурајке” – у Јапану зване „она бугејша” или „она мушаша”, у преводу жена витез односно жена ратник – обучаване су не само како да се одбране од насилника, нападну и убију непријатеља, већ и како да одузму себи живот каикеном да би заштитиле своју част. Пред ритуално самоубиство – сепуку, узицом или широком траком „оби” (којом су се традиционално опасивале) везивале су кимоно око ногу, да би и у смрти остале достојанствене.

Штап са сечивом, нагината, користи се у Јапану још од 14. века до данас, а најчувенија ратница која је користила ово оружје била је млада самурајка Накано Такеко. Упутивши се на „планину смрти” са сестром Јуко, она се храброшћу и вештином нарочито истакла у историјском сукобу самураја Аизу клана са троструко бројнијом царском армијом династије Меиђи октобра 1868. године.

Неустрашиву Такеко је убио метак из непријатељске пушке – имала је тада 21 годину – а око 230 самурајки које су преживеле битку извршиле су самоубиство након што су цареви војници освојили замак, упориште клана.

Био је то крај шогуната, самураја и вишевековне ратничке владавине. Међутим, прича о овој девојци још живи, а њене следбенице и данас уче борбу нагинатом, додуше као спортску дисциплину.

После револуције 1868. године, знане и као Меиђи рестаурација, Јапан је кренуо путем модернизације и увођења западне технологије, па су самураји одбачени као „неспојиви са савременим образовним системом и војском”. Многи мајстори борилачких вештина тад су остали без посла.

Нови успон традиционалних борилачких вештина, буда, уследио је после Другог светског рата, овога пута не као обука за ратовање, већ као спорт.

Будо у школским клупама

Самурајско умеће савладавања противника у борби „на живот и смрт” касније се преобратило у кореографисане покрете борилачких техника званих ката, које су се училе у школама традиционалних борилачких вештина, буда. Ученици су их увежбавали како би усвојили начин рада школе, и уместо наглашавања „победе” били су усмерени су на мирнији став „не изгубити”. Нарочито после Другог светског рата, у пораженом Јапану будо од борбеног тренинга постаје промоција пута ка стицању здравог тела и духа, а његово поновно увођење у школе почиње са уздизањем џуда 1950. и кенда 1953. године. И данас је званичан предмет у нижим и вишим средњим школама. Будо је популаран не само у Јапану већ у целом свету, посебно након увођења џуда као спорта на Олимпијским играма у Токију 1964. Остале будо уметности – кендо, кјудо, сумо, карате, шоринђи кемпо и нагината, она коју су усавршавале самурајке –  одржавају светске турнире.