Живот са инвалидитетом лакши уз подршку

И док сва социјално-психолошка истраживања говоре да особе са инвалидитетом спадају међу најугроженије друштвене групе у Србији, јер су изложене дискриминацији у свим областима друштвеног живота, подаци Министарства рада потврђују да велики број ових особа зависи од помоћи државе. У овом моменту право на помоћ и негу другог лица, која износи 10.323 динара, остварује 15.683 корисника, а право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица у износу од 27.840 динара, остварује 15.543 корисника.

Због природе свог хендикепа, највећи број ових особа није у стању да ради, а право на инвалидску пензију у просечном износу од 22.929 динара током ове године оствариле су 295.524 особе. Лоша образовна структура знатно отежава запошљавање особа са инвалидитетом – на евиденцији Националне службе за запошљавање у октобру су регистроване 14.983 незапослене особе са хендикепом, а скоро 40 одсто њих је неквалификовано или нискоквалификовано. Нешто више од половине особа са инвалидитетом има само средњу школу, док их је свега шест одсто факултетски образовано.

Милан Јанковић, извршни директор Удружења студената са хендикепом, каже да на високим и вишим школама у Србији студира свега 500 академаца са инвалидитетом, који чине свега један проценат укупне студентске популације. Овако малом броју академаца кумује и неприступачност високошколских установа, јер више од половине њих није прилагођено особама које имају различите врсте инвалидитета.

– Осим архитектонске рампе, унутрашњост установа није прилагођена нити приступачна студентима са посебним потребама – почев од слушаоница, преко студентских служби, па до тоалета. За највећи број њих су тактилне стазе, које омогућавају кретање слабовидим особама, мисаона именица. Мање од трећине високообразовних установа има лифтове, а број оних које имају дугмиће на Брајевом писму мањи је од промила. Чак је и Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, на коме се школују академци који ће сутра радити са особама са инвалидитетом, неприступачан студентима са хендикепом – истиче Милан Јанковић и додаје да се највећи број ових академаца налази на струковним студијама или студира хуманистичке науке – Филозофски, Филолошки, Факултет политичких наука и Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију.

Иако у нашој земљи не постоје егзактни подаци о томе колико има деце са инвалидитетом, најновије истраживање Уницефа и Националне организације особа са инвалидитетом сведочи да две трећине њихових породица каже да приходи родитеља нису довољни како би млађима обезбедили адекватну негу.

Услуге подршке у заједници нису у довољној мери развијене – помоћ у кући за децу у 2015. години функционисала је само у 14 процената општина у Србији, лични пратилац био је доступан у петини општина, а дневни боравци у половини. Због тога родитељи најчешће сматрају да су препуштени сами себи, а помоћ у одгајању деце углавном добијају од проширене породице и од комшија. Брига о деци углавном пада на мајку, која је најчешће приморана да остави посао како би бринула о детету.

– Петина деце са сметњама у развоју и инвалидитетом налази се у систему алтернативног старања, чак 72 одсто ових малишана одраста у установама, док је свега три одсто деце са хендикепом смештено у мале домске заједнице. Нажалост, и ово истраживање показало је да су деца са сметњама у развоју у повећаном ризику од злостављања и занемаривања – посебно ако се налазе у систему резиденцијалног смештаја. Подаци, наиме, говоре да је насиље доживело између 25 и 47 процената деце са сметњама у развоју – истиче Марко Милановић, главни истраживач ове студије.