Сива економија на нишану

Према једној рачуници, у годинама после удара „цунамија” светске економске кризе 2009, држава није могла да наплати између петине и четвртине ПДВ-а и више од четвртине пореза на доходак и исто толико доприноса.

Кад су произвођачи цигарета 2014. саопштили надлежнима да ће смањивањем плата у јавном сектору од 10 одсто држава у тој години уштедети 120 милиона евра, а да само шверц резаног дувана закине буџет око 200 милиона евра, тадашњи премијер Александар Вучић је сузбијање сиве економије прогласио стратешким приоритетом владе. Уследио је Национални план за њено сузбијање, са прецизним задацима свих надлежних државних служби. Циљ је да се до 2020. смањи удео сиве економије на 26,7 одсто БДП-а, колико је био просек у земљама централне и источне Европе у моменту уласка у ЕУ.

Саша Ранђеловић, доцент на Економском факултету Универзитета у Београду, указује да велика распрострањеност сиве економије код нас није последица високих пореза и доприноса, јер су ове дажбине једнаке важећим у европским земљама. И поред тога, последњи талас „осетног пада пореске дисциплине”, што је друго име за повећање утаје пореза на додату вредност и социјалних доприноса, догодио се нарочито крајем 2012. и у 2013. години, што је довело до високог дефицита у државном буџету и опасног примицања државе понору банкрота.

– Од средине 2014. уочава се боља наплата и раст пореских прихода, што је последица боље контроле пореских обвезника и пооштреног кажњавања закидања држави, нарочито оних који не издају фискалне рачуне – каже Ранђеловић. – На већу наплату вероватно је утицало и редовније враћање пореза на додату вредност (ПДВ), обвезницима који на то имају право.

Нови закон о инспекцијском надзору, који је ступио на снагу почетком 2016, инспекторима је одрешио руке. Склони утајама су под учесталијом паском, укључујући и улични шверц, за који раније ниједна инспекција није била надлежна, а они који послују легално мање губе времена на „дружење” са инспекторима. Измена Закона о раду средином 2014. поједноставила је запошљавање и отпуштање, тако да је пријављивање радника за послодавце постало исплативије од држања запосленог „на црно”.

– Процењује се да су мере за сузбијање сиве економије у претходне три године повећале пореске приходе укупно 1,5 до два одсто бруто домаћег производа, што је између 450 и 600 милиона евра – истиче Ранђеловић. – Ипак, показатељи ефикасности наплате појединих пореза показују да је она сада само достигла ниво из периода пре великог пада 2012–2013. године. Ово указује да још постоји знатан простор за сузбијање сиве економије и избегавања пореза.

Ранђеловић сматра да би смањење сиве економије на просек земаља централне и источне Европе било могуће за две-три године, док би за пет до десет година она могла да буде сведена на европски просек – испод 20 одсто БДП-а.

– Да би се то остварило, неопходно је и даље унапређивати државну контролу, али и подизати порески морал грађана – поручује Ранђеловић. – Зато треба кадровски и финансијски јачати Пореску управу, али и стално унапређивати њену организацију. Веома је битно да у Пореској управи раде квалификовани и одговорни људи, што захтева темељну промену система селекције, напредовања и награђивања кадрова. Поред тога, мора да се забрани продаја нових индустријских производа на зеленим и бувљим пијацама, колико год је та мера политички непопуларна, и да се стално сузбија шверц акцизних производа.

Да би грађани редовно плаћали порез и захтевали да им се у продавници и кафани изда фискални рачун, наш саговорник каже да би држава морала упорно да понавља да без тога не може бити бесплатног, а камоли још бољег школовања, здравствене заштите и свега другог што пружа држава.

Сваки други не тражи рачун

Борбу против сиве економије подржава око 90 одсто грађана Србије, иако трећина њих не уме да препозна исправан фискални рачун, а 59 одсто плаћа искључиво готовином, што поспешује сиву економију, показали су средином новембра саопштени резултати истраживања Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД).

Више од 50 одсто грађана навело је да не тражи рачун уколико га не добије приликом куповине зато што им не треба, док сваки трећи то не ради „због непријатности“.

Више од 90 одсто сматра да сива економија угрожава права радника, смањује приходе држави и угрожава она предузећа која раде у складу са законом, али само 33 одсто пријавило би послодавца уколико би њих или колегу запослио на црно, док 53 одсто то не би учинило због страха од губитка посла.

Трећина запослених, међу испитанима, казала је да прима плату на текући рачун, али готово 30 одсто добија зараду на руке или делимично на руке, а део преко рачуна.

Готово 60 одсто грађана сматра да је држава одлучна у борби против сиве економије, али у истом проценту оцењују да држава не кажњава адекватно предузећа и појединце који послују нелегално.