Звездана планета

Недавно је озваничено да је Црвена звезда пре тачно 26 година постала шампион света. И не само због печата ФИФА на генијално дело мајстора са Балкана, имаће 8. децембар посебно место у српском фудбалском календару. Био је то дан за вечни понос, позлата вансерисјког успеха у Купу шампиона Европе шест месеци раније.

Првак Европе Црвена звезда против најбољег у Јужној Америци – чиленаског Коло Кола. Континент – неутралан. Азија – јапанска престоница Токио. Судар различитих фудбалских школа, али Чилеанци су имали на клупи Југословена - Мирка Јозића. Није им ни то вредело - почишћени су са терена! Играло се Звездино дете са друге планете – Владимир Југовић. Пре тог меча био је само таленат са европском круном, од те јапанске вечери, а српског јутра – ас!

Крцате трибине Националног стадиона у Токију задрхтале су од мајсторија црвено-белих и пре гола, а прокуљачале у 20. минуту кад је Дејан Савићевић како је само он умео, докторски издржао дуел и асистирао дијагоналом, а Југовић елегантно погодио мрежу. Са ТВ екрана допирао је звук као да лети рој пчела, а у кадру су били осмеси изабраника Владице Поповића.

Геније Савићевић дозволио је да наседне на ситну провокацију Рамиреза. Док је пажња преко 60.000 душа била усмерена на лопту у ногама Пизара, Дејо је насео на јефтин трик - узвратио ударац и судија Ретлисбергер му је показао пут свлачионицу. Блага зебња се појавила, али у суштини није бхило разлога.

Звезда је засијала најјачим сјајем у Земљи излазећег сунца. Југовић је у 60. минуту погодио још једном за 2:0 и исписао најлепшу страницу каријере.

„Југовић је постигао други гол јер је имао храбрости, дрскости и умећа, јер је испратио акцију кад би многи други дигли руке од свега. Од талентованог играча, у Токију, израстао је у светску фудбалску величину“ – изникло је из пера Журналовог извештача из Токија Милана Симића.

Кад је Звонко Милојевић у 70. минуту одбранио шут Јанеша са пет метара, Чилеанци су остали без наде. Предају су потписали убрзо. Белодедић је на само њему елегантан начин отклонио опасност, Ратковић збунио дриблингом тројицу ривала, средином терена наставио је да шпарта Југовић, добио је лопту и одложио захукталом Синиши Михајловићу. Какав је то само био спринт. Одувао је Маргаса и спојио Панчева са голом. Мат. 3:0. Тако игра светски шампион!

„Кључеви јапанске престонице свечано су предати у руке Владице Поповића, Наполеона са Балкана! Чилеанске „поглавице“ вратиле су се на јужноамерички континент празних руку – платиле су цех за неуспех црвено-белих у финалу Суперкупа Европе. Звезда је за Манчестер јунајтед, вратила све са каматом“ – објављено је у Журналу 9. децембра.

Београдске улице одмах после Звездиног тријумфа постале су путеви радости, из аутомобила вијориле су се црвено-беле заставе, певале препозанљиве песме.

Врата Маракане била су широко отворена. Навијачи су се сјатили на трибинама, био је то посебан дан за Црвену звезду и фудбал не само на српским просторима. Јунаци су дочекани како доликује – светским шампионима!

Без петорице стартера из Барија

У односу на финале Купа европских шампиона, против Олимпика у Барију, Црвена звезда је играла за титулу првака света без петорице.

Роберт Просинечки је отишао у мадридски Реал. Голман Стеван Стојановић навукао је рукавице са грбом Антверпена. Драгиша Бинић је отишао у прашку Славију. Слободан Маровић је постао члан Норчепинга, а Рефик Шабанаџовић прихватио понуду атринског АЕК-а.

Тада млађани Звонко Милојевић стао је у Токију између статива, Горан Василијевић добио шансу на позицији левог бека, а међу стартерима су се нашли Милорад Ратковић и Душко Радиновић, који је изостао са меча против Олимпика због жутих картона.

Н. Ст.

Tекст преузет са сајта Спортског журнала.