Zvezdana planeta

Nedavno je ozvaničeno da je Crvena zvezda pre tačno 26 godina postala šampion sveta. I ne samo zbog pečata FIFA na genijalno delo majstora sa Balkana, imaće 8. decembar posebno mesto u srpskom fudbalskom kalendaru. Bio je to dan za večni ponos, pozlata vanserisjkog uspeha u Kupu šampiona Evrope šest meseci ranije.

Prvak Evrope Crvena zvezda protiv najboljeg u Južnoj Americi – čilenaskog Kolo Kola. Kontinent – neutralan. Azija – japanska prestonica Tokio. Sudar različitih fudbalskih škola, ali Čileanci su imali na klupi Jugoslovena - Mirka Jozića. Nije im ni to vredelo - počišćeni su sa terena! Igralo se Zvezdino dete sa druge planete – Vladimir Jugović. Pre tog meča bio je samo talenat sa evropskom krunom, od te japanske večeri, a srpskog jutra – as!

Krcate tribine Nacionalnog stadiona u Tokiju zadrhtale su od majstorija crveno-belih i pre gola, a prokuljačale u 20. minutu kad je Dejan Savićević kako je samo on umeo, doktorski izdržao duel i asistirao dijagonalom, a Jugović elegantno pogodio mrežu. Sa TV ekrana dopirao je zvuk kao da leti roj pčela, a u kadru su bili osmesi izabranika Vladice Popovića.

Genije Savićević dozvolio je da nasedne na sitnu provokaciju Ramireza. Dok je pažnja preko 60.000 duša bila usmerena na loptu u nogama Pizara, Dejo je naseo na jeftin trik - uzvratio udarac i sudija Retlisberger mu je pokazao put svlačionicu. Blaga zebnja se pojavila, ali u suštini nije bhilo razloga.

Zvezda je zasijala najjačim sjajem u Zemlji izlazećeg sunca. Jugović je u 60. minutu pogodio još jednom za 2:0 i ispisao najlepšu stranicu karijere.

„Jugović je postigao drugi gol jer je imao hrabrosti, drskosti i umeća, jer je ispratio akciju kad bi mnogi drugi digli ruke od svega. Od talentovanog igrača, u Tokiju, izrastao je u svetsku fudbalsku veličinu“ – izniklo je iz pera Žurnalovog izveštača iz Tokija Milana Simića.

Kad je Zvonko Milojević u 70. minutu odbranio šut Janeša sa pet metara, Čileanci su ostali bez nade. Predaju su potpisali ubrzo. Belodedić je na samo njemu elegantan način otklonio opasnost, Ratković zbunio driblingom trojicu rivala, sredinom terena nastavio je da šparta Jugović, dobio je loptu i odložio zahuktalom Siniši Mihajloviću. Kakav je to samo bio sprint. Oduvao je Margasa i spojio Pančeva sa golom. Mat. 3:0. Tako igra svetski šampion!

„Ključevi japanske prestonice svečano su predati u ruke Vladice Popovića, Napoleona sa Balkana! Čileanske „poglavice“ vratile su se na južnoamerički kontinent praznih ruku – platile su ceh za neuspeh crveno-belih u finalu Superkupa Evrope. Zvezda je za Mančester junajted, vratila sve sa kamatom“ – objavljeno je u Žurnalu 9. decembra.

Beogradske ulice odmah posle Zvezdinog trijumfa postale su putevi radosti, iz automobila vijorile su se crveno-bele zastave, pevale prepozanljive pesme.

Vrata Marakane bila su široko otvorena. Navijači su se sjatili na tribinama, bio je to poseban dan za Crvenu zvezdu i fudbal ne samo na srpskim prostorima. Junaci su dočekani kako dolikuje – svetskim šampionima!

Bez petorice startera iz Barija

U odnosu na finale Kupa evropskih šampiona, protiv Olimpika u Bariju, Crvena zvezda je igrala za titulu prvaka sveta bez petorice.

Robert Prosinečki je otišao u madridski Real. Golman Stevan Stojanović navukao je rukavice sa grbom Antverpena. Dragiša Binić je otišao u prašku Slaviju. Slobodan Marović je postao član Norčepinga, a Refik Šabanadžović prihvatio ponudu atrinskog AEK-a.

Tada mlađani Zvonko Milojević stao je u Tokiju između stativa, Goran Vasilijević dobio šansu na poziciji levog beka, a među starterima su se našli Milorad Ratković i Duško Radinović, koji je izostao sa meča protiv Olimpika zbog žutih kartona.

N. St.

Tekst preuzet sa sajta Sportskog žurnala.