Пси мигранти и у планинским селима

Стога, поред издвајања око 12 милиона динара за делатност азила, који припада комуналном предузећу „Чистоћа”, из градског буџета се  годишње плаћа још толико на име накнаде штете због уједа паса. И још се запажа да је тај број оштећених, који покрећу судске поступке и после са градом углавном склапају поравнања око износа накнаде, у порасту. Јер, прошле године је било 309, а ове до почетка децембра већ 390 тужби. Сви они наплаћују штету у просеку по тридесетак хиљада динара и, да невоља буде већа, поред напуштених паса почеле су да уједају и мачке.

Тако је, према извештају градског правобранилаштва, једном мештанину села Мрсаћа код Краљева, због уједа ничије мачке која је доспела у његов голубарник и што је „због тога претрпео физичке и душевне болове”, Виши суд у Краљеву одредио исплату из градске касе у износу од 70.000 динара. Како дознајемо, због уједа мачака пристигло је у правобранилаштво још тужби. Онда, граду сличну кривицу приписују и ловци, рецимо, због штете коју су пси луталице нанели њиховој фазанерији у селу Витановцу код Краљева или због тога што су напуштени пси растргли срну у атару студеничког ловишта.

Откуд пси без власника тамо у студеничком крају, где су села и од људи испражњена? Необјашњива је мештанима та појава чопора паса који тамо пристижу, осим што их они називају „азилантима” сматрајући да су пуштени из неког псећег азила.

– Последњих година ми, заиста, запажамо велику миграцију напуштених паса. Стижу из разних градова на ово подручје, а то утврђујемо јер међу ухваћенима на улицама има и чипованих паса из Новог Пазара, Рашке, Ивањице, Чачка... И не само из околних градова већ и са подручја Београда, рецимо, недавно смо ухватили једног пса чак из Барајева. Био је чипован, утврдили смо власника и он је на наш позив брзо стигао и свог пса преузео – каже Предраг Дробњак, шеф прихватилишта у Краљеву.

У том прихватилишту као и из више удружења за заштиту напуштених паса и мачака добијамо објашњења у којима се, наравно, не окривљују напуштене, изгладнеле и нервозне животиње што уједају – већ људе. Посебно се окривљују челници у општинама и градовима који нису испоштовали законску обавезу о градњи и отварању прихватилишта у својим срединама и примени свих мера које ограничавају размножавање паса и мачака луталица.

Има, тврде у поменутим удружењима, ту и злоупотреба од појединаца: најпре од уједених мештана, па испада да што је криза већа и пси и мачке све чешће уједају. Томе додају да тамо где прихватилишта нема посао хватања и стерилисања луталица се препушта приватницима који опет поседују азиле скромних капацитета, иако то раде у по двадесетак и више локалних заједница. Тако зарад што веће зараде у једној општини, примера ради, покупе бројне псе и то сходно броју добро наплате. Али, уместо да их у своја прихватилишта сместе, стерилишу и врате или удоме понеки „чопор” им се, онако успут, отргне и залута у другом граду, рецимо Краљеву или некој сеоској недођији покрај Ибарске магистрале. Тврди се да има и отварања нелегалних малих азила из којих се, понајвише путем друштвених мрежа, ухваћени пси без власника, уз накнаду, нуде и дају на усвајање...

Без сумње, неактивност власти и игнорисање примене донетих прописа из ове области главни су узрок за проблеме па и тако бројних прича и оптужби за злоупотребе које су сада, верујемо, обиман и сложен посао и за истражне органе.