Разиграно, духовито, поучно

Разигран и духовит, поучан а забаван, сигурно режиран, артикулисано глумљен и врсно снимљен, такав је „Принц од папира”, дебитантски филм Марка Костића настао према сценарију Владиславе Војновић у готово домаћој, кућној продуцентској радиности породице Војновић-Спасојевић.

Још после премијере на „Kids фестивалу” и наступа на 36. београдском Фесту, било је јасно да је од оне врсте филма који аргументовано враћа наду да једном филмском жанру – дечијем филму у нашој кинематографији ипак није одзвонило, већ да постоје и интелектуални и професионални потенцијали који су у стању да га реанимирају на прави и ефектан начин. Једино чега хронично нема је новац, који би циљано, организовано и освешћено био бар једном годишње усмераван и на адресу: продукција филмова за децу и омладину. Да је такве свести досад било, не би наш подмладак у протеклих двадесетак година за идоле имао искључиво ратоборне терминаторе, ступидне андроиде, џампере, елфове и свакојаке западњачке шиндивиле, већ неког попут Јуце и Пегија, Агија и Еме, и нешто што ће им кроз забаву пружити животну поуку. Рецимо о важности опредељивања према добру и злу, и корисно заголицати машту.

Управо на оваквом таласу, претходно чврсто сценаристички промишљено и постављено, сигурно једри наш „Принц од папира”. Филм додатно интригантан, јер има и своју необичну прошлост.

Пре неколико година настао је у форми дванаестоминутног краткометражног филма (награђен као најбољи на фестивалу Кратког метра 2005), па је дописан, доглумљен, доснимљен и допродуциран. Сада је пред публиком упакован и упеглан, и то још како! Да се ниједан шав овог неуобичајеног кроја не види. Стога додатни комплименти сценаристкињи (В. Војновић), редитељу (М. Костић), директору фотографије (М. Спасојевић) и монтажеру (А. Кеновић и Н. Спасојевић). Еквилибристика филма у филму не само да је успела, већ је успела тако да је све логично и на свом месту.

Додатни квалитет „Принца од папира” јесте и његова сложена фабула са снажним елементима друштвене стварности, развијена духовитим, живим и живописним језиком. Филм је конципиран тако да не носи директну поуку, ону „на прву лопту”, већ целим садржајем поручује да треба бити активан у животу, не седети скрштених руку пред проблемима, већ смишљати начине поправљања света. Наравно, све је ово из визуре детета, осмогодишње Јуце (неодољива Милица Спасојевић), што јој је „досадно за ноге” кад год мора да седи и мирује, кроз њено сазревање и однос према одраслима, родитељима који је много воле и помало занемарују. Постепено, кроз читав филм, иначе занимљив и одраслима због неочекиваних и динамичних заплета и позадине у којој се налази друштвена рефлексија испреплетености политике и криминала (што не мимоилази ни наизглед фину грађанску породицу), стиже се до закључка да су „деца мала само одраслима, себи и између себе, она су увек у природној величини”...

Има у филму и директних омажа Коламбасовом делу „Сам у кући”, нарочито роману „Аги и Ема” Игора Коларова. Аги дискретно егзистира кроз лик Пегија (тумачи га исти глумац – Стефан Лазаревић), а необична бака Ема, директније и много функционалније него у истоименом Петровићевом филму, кроз добро одмерену и дозирану улогу Татјане Бељаков.

Шарм малених глумаца и добра прича нису једине ствари због којих ће вас овај филм са лакоћом купити. Препорука је: гледајте га породично.