Razigrano, duhovito, poučno

Razigran i duhovit, poučan a zabavan, sigurno režiran, artikulisano glumljen i vrsno snimljen, takav je „Princ od papira”, debitantski film Marka Kostića nastao prema scenariju Vladislave Vojnović u gotovo domaćoj, kućnoj producentskoj radinosti porodice Vojnović-Spasojević.

Još posle premijere na „Kids festivalu” i nastupa na 36. beogradskom Festu, bilo je jasno da je od one vrste filma koji argumentovano vraća nadu da jednom filmskom žanru – dečijem filmu u našoj kinematografiji ipak nije odzvonilo, već da postoje i intelektualni i profesionalni potencijali koji su u stanju da ga reanimiraju na pravi i efektan način. Jedino čega hronično nema je novac, koji bi ciljano, organizovano i osvešćeno bio bar jednom godišnje usmeravan i na adresu: produkcija filmova za decu i omladinu. Da je takve svesti dosad bilo, ne bi naš podmladak u proteklih dvadesetak godina za idole imao isključivo ratoborne terminatore, stupidne androide, džampere, elfove i svakojake zapadnjačke šindivile, već nekog poput Juce i Pegija, Agija i Eme, i nešto što će im kroz zabavu pružiti životnu pouku. Recimo o važnosti opredeljivanja prema dobru i zlu, i korisno zagolicati maštu.

Upravo na ovakvom talasu, prethodno čvrsto scenaristički promišljeno i postavljeno, sigurno jedri naš „Princ od papira”. Film dodatno intrigantan, jer ima i svoju neobičnu prošlost.

Pre nekoliko godina nastao je u formi dvanaestominutnog kratkometražnog filma (nagrađen kao najbolji na festivalu Kratkog metra 2005), pa je dopisan, doglumljen, dosnimljen i doproduciran. Sada je pred publikom upakovan i upeglan, i to još kako! Da se nijedan šav ovog neuobičajenog kroja ne vidi. Stoga dodatni komplimenti scenaristkinji (V. Vojnović), reditelju (M. Kostić), direktoru fotografije (M. Spasojević) i montažeru (A. Kenović i N. Spasojević). Ekvilibristika filma u filmu ne samo da je uspela, već je uspela tako da je sve logično i na svom mestu.

Dodatni kvalitet „Princa od papira” jeste i njegova složena fabula sa snažnim elementima društvene stvarnosti, razvijena duhovitim, živim i živopisnim jezikom. Film je koncipiran tako da ne nosi direktnu pouku, onu „na prvu loptu”, već celim sadržajem poručuje da treba biti aktivan u životu, ne sedeti skrštenih ruku pred problemima, već smišljati načine popravljanja sveta. Naravno, sve je ovo iz vizure deteta, osmogodišnje Juce (neodoljiva Milica Spasojević), što joj je „dosadno za noge” kad god mora da sedi i miruje, kroz njeno sazrevanje i odnos prema odraslima, roditeljima koji je mnogo vole i pomalo zanemaruju. Postepeno, kroz čitav film, inače zanimljiv i odraslima zbog neočekivanih i dinamičnih zapleta i pozadine u kojoj se nalazi društvena refleksija isprepletenosti politike i kriminala (što ne mimoilazi ni naizgled finu građansku porodicu), stiže se do zaključka da su „deca mala samo odraslima, sebi i između sebe, ona su uvek u prirodnoj veličini”...

Ima u filmu i direktnih omaža Kolambasovom delu „Sam u kući”, naročito romanu „Agi i Ema” Igora Kolarova. Agi diskretno egzistira kroz lik Pegija (tumači ga isti glumac – Stefan Lazarević), a neobična baka Ema, direktnije i mnogo funkcionalnije nego u istoimenom Petrovićevom filmu, kroz dobro odmerenu i doziranu ulogu Tatjane Beljakov.

Šarm malenih glumaca i dobra priča nisu jedine stvari zbog kojih će vas ovaj film sa lakoćom kupiti. Preporuka je: gledajte ga porodično.