Град мира и вечитих немира

Град у коме се миленијумима преплићу земаљско и небеско, свето и профано, рат и мир, добро и зло, први пут се помиње само словима Ј.Р.С.Л.М. јер хебрејско писмо не бележи самогласнике. Како се изговарало његово име? Јерушалем? Или Јерушалаим, како га данас зову Јевреји? Јерусалим?

Његово име сугерише мир: шалом на хебрејском, салом на арапском, али мир је унутар камених зидина одувек био редак и ломљив. Чешће је био само секвенца фасцинантне и болне историје ратовања, омраза и завада.

Многи су контролисали Јерусалим: Јевреји, Римљани, Персијанци, Византинци, Крсташи, Арапи, Британци. Светињу је свако хтео за себе.

Јеврејима је Јерусалим место које је цар Давид одабрао, а цар Соломон ту изградио храм. Јевреји верују да је на месту Другог храма Каин убио Авеља а Аврам кренуо да жртвује Исака. Ту се чека време искупљења, када дође Месија.

Рушећи Јерусалим 70. године, римски император Тит оставио је Зид како би поколења подсећао на моћ његових војника да освоје и униште монументалну Соломонову грађевину. Потпорни зид Храмовног брега дуг 485 метара постао је најсветије место молитве Јевреја.

Мало је Јевреја остало да би пред Зидом оплакивало губитак своје прве државе. Био је то почетак изгнанства дугог вековима. Сваки пут када су Јевреји били приморани да напусте своје култно и политичко средиште заклињали су се да ће се вратити. Једно од јерусалимских брда, Цион, постало је синоним не само града већ и библијске Земље Израиља, основ и име покрета с краја 19. века који је позивао да се ту оснује јеврејска држава.

Зид је постао окамењени симбол према коме су три миленијума упућиване све молитве:

            Ако те заборавим, Јерусалиме,

            Нека ми се осуши десна рука!

Јерусалим је место Христовог ускрснућа и рођења нове религије:

Хришћанима је Јерусалим место рођења нове вере, Агиа Полис, Свети град, како га је називао јеванђелиста Матеја. Најсветије место хришћанства: Страдални пут, Виа Долороса, који води ка брду Голгота, месту Христовог распећа где је у 11. веку подигнута најсветија хришћанска црква – Црква Светог гроба.

У срцу старог Јерусалима, на импресивној платформи изнад Зида, налази се простор елегантне лепоте: Ал Харам аш Шариф, Племенито светилиште ислама. Још од 691. чине га Купола на стени, храм орнаментисаних сводова и позлаћеног кубета које трепери над чемпресима и над бледим каменом, најпрепознатљивијим симболом јерусалимског хоризонта. Ту је и џамија Ал Акса, трећа најсветија после оних у Меки и Медини. Муслимани, којима је Јерусалим познат као Ал Кудс, свети, некада су се током клањања окретали према овој џамији.

Ислам учи да се пророк Мухамед на крилатом пастуву одатле винуо у небо где му је Алах показао када и како да се моли. Отисак копита на истој стени Каина, Авеља и Аврама одредиће векове конфликтне будућности.

У адетима Мухамеда записано је:

            О, Јерусалиме, земљо који изабра Алах

            и домовино његових служитеља,

            од твојих зидова постао је свет оно што јесте.

Када су хришћани у крсташком походу заузели Јерусалим 1099, џамије су претворене у цркве које ће чувати витезови тада основаног темпларског реда. Онда је славни курдски војсковођа Саладин победом над крсташима 1187. поново окренуо точак историје.

Стари град је у међувремену подељен. Разуђени мозаик верника и светилишта. Јеврејима четврт око Зида, место на коме ће пукотине између камених блокова мушкарци на једној, а жене на другој страни, пунити цедуљама исписаних жеља.

Хришћани имају своју али и јерменску четврт као посебно признање првом народу који је пригрлио Христа и његово учење прихватио као веру државе. Муслимани контролишу комплекс Племенитог светилишта и кварт узаних улица испод њега.

Црнило матице „харедија”, ултрарелигиозних Јевреја који у црним кафтанима, под великим црним шеширима испод којих вијоре кике, хитају ка Зиду. Хришћани иду ка Цркви светог Гроба или цркви Јована Крститеља, у правцу грчких православних здања из којих утицајни патријарх шаље благослове свом стаду. Тамо где се вијоре заставе витезова малтешког реда а бенедиктинци лелујају уским каменим пролазима што скривају храмове православаца, католика и протестаната, етиопских Копта, сирских католика, асирске цркве… Јерменски свештеници прекривени препознатљивим црним кукуљицама. Побожни муслимани испуњавају дужност пет клањања дневно.

Најстарије буре барута:

Једни уз друге вековима, а под будним оком израелских снага реда које су у рату 1967. заузеле не само Стари град већ и велике делове палестинских територија и Јерусалим прогласиле за своју „вечиту и недељиву” престоницу.

Свестан да се ради о граду који је најстарије буре барута, као и сазнањем да без договора о његовом статусу нема решења арапско-израелског конфликта, свет седам деценија од оснивања Израела одбија да призна Јерусалим као главни град јеврејске државе.

Први ционистички лидери, од којих су многи били секуларни, имали су амбивалентан однос према Јерусалиму. Теодор Херцл, оснивач покрета, видео је главни град будуће јеврејске државе на брду Кармел, на северу, а и млади Давид Бен Гурион, оснивач државе Израел, није много пажње придавао јеврејској вези са Јерусалимом.

Будући први председник Израела Хаим Вајцман и емир Фејсала, тадашњи владар Цисјорданије, данашњег Јордана, под чијом је контролом био Јерусалим, преговарали су 1919. али неуспешно.

Када су Уједињене нације 29. новембра 1947. подржале план о подели британске мандатне територије Палестине на две државе, јеврејску и палестинску, Јерусалиму се предвиђало да, заједно са Витлејемом, постане посебна територија под међународном администрацијом, отворена за све грађане света.

Јевреји су прихватили план, а Бен Гурион је неукључивање Јерусалима у јеврејску државу описао као „цену која мора да се плати”. Арапи су план одбили и покренули рат. Када је потписано примирје, Израел је држао западни део Јерусалима, а Цисјорданија источни, укључујући и Стари град.

Покушаји УН да се интернационализује статус града пропали су јер су и Израел и Цисјорданија хтели да задрже оштру поделу. Израел је запад анектирао 5. децембра 1948. и прогласио га својим главним градом. Јордан је 13. децембра исток прогласио за другу престоницу Хашемитске краљевине.

Уследиле су године напетог статус кво, без покушаја УН да наметне решење. Јерусалим у свету није признат ни као део израелске ни јорданске територије.

Тако је било све до јунског рата 1967. када је Израел заузео арапски део града, чија је територија проширена на север, исток и југ окупацијом околних арапских насеља. Анексијом источног дела и проглашавањем Јерусалима за „вечну и недељиву” престоницу јеврејске државе отпочео је процес јудаизације палестинске земље.

Свет је одбио да призна унилатералне одлуке Израела према источном Јерусалиму, окупација је проглашена за илегалну, али од свих препрека на путу трајног израелско-палестинског мира, питање статуса згуснутог квадратног километра територије јерусалимског Старог града постало је најкомплексније.

Хришћани страхују да би прелазак Светог града под контролу Јевреја или муслимана угрозио њихов статус. Од римског папе до Васељенског патријарха инсистирало се на реактивирању идеје о међународном статусу Јерусалима. Неуспешно.

Упркос ставу УН, убрзо после стварања државе Израел 1948. у Јерусалиму се налазило 16 страних амбасада: три из Африке, 11 из Латинске Америке плус Холандија и Хаити, мада присуство амбасадора није значило де јуре признавање Јерусалима као главног града Израела. Након арапско-израелског рата 1973. афричке земље су прекинуле дипломатске односе са Израелом (касније ће их обновити али ће амбасаде држати у Тел Авиву). Дипломатска евакуација преосталих 13 држава уследила је 1980, после одлуке Кнесета да Јерусалим прогласи за „потпуну и уједињену престоницу Израела”. Савет безбедности је ову одлуку осудио као кршење међународног права и позвао чланице УН да повуку дипломатске мисије из Јерусалима.

Близу 160 држава данас има дипломатске односе са Израелом, али све су одбиле да амбасаде преселе из Тел Авива за Јерусалим. Успостављен је консензус да статус града мора да буде договорен израелско-палестинским преговорима. Расла су очекивања да ће оснивањем палестинске државе Палестинци и Израелци делити Јерусалим: исток као главни град Палестине, запад као главни град Израела.

Израел је наставио да јача своју позицију на терену, а 2014. је донет закон по коме је за одлуку о повлачењу из дела Јерусалима неопходна супер-већина од најмање 80 посланика у Кнесету, који има 120 чланова.

Јерусалим је град у коме је све почело. И никако да се заврши јер свака промена режима приступа Зиду, замена сијалице у Цркви светог гроба или постављање металних детектора на улазу у Куполу на стени може да доведе до инцидената са неслућеним последицама.