Мале територије за велике проблеме

У Бриселу, међутим, немају много разумевања за балканске игре с границама. У Нацрту стратегије за прикључење земаља западног Балкана ЕУ, који је пре неколико дана испливао у јавност, предвиђа се да пре њиховог уласка у ЕУ, који је пројектован за 2025. годину, морају да се реше сви гранични спорови до 2023. јер ЕУ „не може, нити ће да увози такве проблеме”.

Када је реч о БиХ, није тајна како Београд види своју будућу границу са овом државом. Српска Комисија за разграничење предложила је да две хидроелектране на Дрини, „Зворник” и „Бајина Башта”, у целини буду на територији Србије. Заузврат, Београд је спреман да понуди четири, односно 19 хектара земљишта на другом месту, где год БиХ то буде желела. Граница на Дрини иде средином речног корита, а према неким незваничним информацијама, Београд је предлагао да се она помери на леву обалу реке тако да се ове две електране у потпуности нађу на територији Србије јер није логично да један део електране буде у једној, а други у другој држави. Тако се, рецимо, сада генератори електране „Бајна Башта” налазе на територији БиХ, а остатак електране у Србији. Београд, незванично, нуди БиХ одговарајућу водену површину Дрине која припада Србији.

Договор са Сарајевом можда ће и бити најтежи када је реч о овим електранама јер поједини тамошњи званичници, али и део јавности, стално постављају питање наводног дуга Србије због потапања земљишта и коришћења хидропотенцијала који су на територији БиХ. Из Државне комисије за границе БиХ поручују да су сва питања око разграничења једнако важна, али да, ипак, питање границе на кориту Дрине има посебну тежину због хидроцентрала које користе копнене и водене ресурсе и БиХ и Србије, „а корист од њих тренутно има само Србија”.

Вучић је пре неколико дана демантовао приче по којима Србија, наводно, дугује 3,4 милијарде динара за потопљено земљиште и тражио да се покаже папир којим се то документује. Одговарајући, после сусрета са Председништвом БиХ, на питање новинара из Сарајева да ли се разговарало о исплати дуга, председник Србије је узвратио контрапитањем: „Је л’ имате ви неки папир да то поткрепите?”

„Слушам приче, прво о изливању наше воде, колико треба да се плати Рогатици, Сребреници, Братунцу, Вишеграду, Зворнику... И онда ми кажемо да нема проблема, даћемо вам пара, па разговарам са члановима Председништва, кажемо даћемо, учинићемо. И то не зато што имате било правни основ да то тражите – ако га имате, тражите на суду, па ћете да видите да немате правни основ. То су празне приче за новине”, рекао је Вучић и додао да је Србија спремна да помогне, али да је бесмислено говорити о штети од плављена која износи 30 милиона евра у овим општинама јер не види шта је ту штету толиком причинило.

Београд, такође, предлаже размену територија код Прибоја и Руда и то „метар за метар”. Реч је о четири квадратна километра на територији БиХ, селима Међуречје и Саставци, која су са свих страна окружена Србијом због чега је њихова комуникација са БиХ изузетно отежана. Једна од спорних тачака која је, како је Вучић рекао, важна за Србију, јесте и мала територија на прузи Београд–Бар, између села Јабланица у општини Чајетина (Србија) и Штрпци у општини Рудо (БиХ). Пруга у дужини од 12 километара излази са територије Србије и пролази кроз БиХ. Предлог Београда је да граница иде дуж пруге, а да се БиХ понуди иста површина у квадратним метрима.

Без обзира на то о колико малим површинама је реч, размена територија са БиХ би могла да буде велики проблем јер, како је за Ал Џазиру рекао Есад Кучуковић, заменик председавајућег Државне комисије за границу БиХ, такву размену не познају закони те државе. „Такве захтеве једино може разматрати Веће министара БиХ, а они се затим одобравају закључењем посебног међународног споразума који подлеже ратификацији од стране Парламентарне скупштине БиХ и одобрењу од стране Председништва БиХ. Укупна површина БиХ коју тражи Србија износи 40–45 квадратних километара”, објаснио је Кучуковић.

Из Сарајева поручују и да нема разговора о размени територије док се претходно с Београдом не верификује већ позната граница, и то потписивањем међународног уговора. То је одлука Већа министара, кажу у БиХ, па се зато најаве Игора Црнадка да ће договор о разграничењу бити ускоро постигнут у Сарајеву тумаче као његов лични став. И у Београду незванично потврђују да је Сарајево нудило да се овери договор за 97 одсто границе. Став је, међутим, да се претходно реше спорови па тек онда потписује споразум. Председник Вучић је приликом недавне посете Драгана Човића подсетио да су усаглашена 373 километра међудржавне границе.

Размена територија као начин уређења државне границе чест је случај. Прошле године су то урадиле Холандија и Белгија, а пре пет година Индија и Бангладеш.

Још више проблема него са БиХ, Србија би могла да има око границе са Хрватском јер, за разлику од БиХ где није спорно шта тренутно припада Србији, а шта БиХ, Београд и Загреб се споре око власништва на појединим деловима територије. Спорно подручје протеже се од границе са Мађарском до Бачке Паланке. Највише територије око које две државе не могу да се сагласе припада општинама Сомбор, Апатин и Бачка Паланка. Међутим, најспорнија је, ипак, Шаренградска ада, острво на Дунаву, формирано 1909. године величине 900 хектара. За Србију је неспорна природна граница која иде средином речног, то јест средином пловног пута јер се тако цртају границе на рекама док се Хрвати позивају на земљишне књиге. Став Загреба је да је Београд практично окупирао Шаренградску аду. Међутим, како је недавно за „Политику” објаснио извор из дипломатских кругова, проблем с аргументом Загреба је што се они позивају на земљишне књиге из времена Аустроугарске. Истовремено, на другим деловима међудржавне границе признају закључке Бадинтерове комисије, која је границе међу бившим југословенским републикама прогласила државним границама.

Београд и Загреб се око државне границе на Дунаву споре пуних деценију и по, од 2002. године. Спор са Хрватском би могао да се реши на Арбитражном суду у Хагу, уколико се две земље сложе. Међутим, питање је да ли би то било у интересу Србије, пошто је тај суд донео одлуку да већи део подручја у Пиранском заливу, око кога су се спорили Љубљана и Загреб, припадне Словенији, јер је то утемељено на катастарским границама, а Хрватска тражи управо разграничење по катастарским књигама.